Узрујаност је била очигледна и по његовом говору тела, видело се да му недостаје вере у себе и своје ударце, што је сегмент који је код Новака увек био на врхунцу у 2011. години.
У таквој ситуацији, када Ђоковићу недостаје самопоуздања, Федерерова тактика мењања темпа у поену изузетно је делотворна. Са друге стране, када је Новак у правом ритму, скоро све зависи од њега, што се и видело у трећем и четвртом сету.
У прва два сета Швајцарац је Ђоковићу много мука задавао ниским бекхенд слајсовима, мудро је видео да Новаку фали самоуверености и стално га је тако ’позивао’ да нападне. Много пута је дочекао грешку Ђоковића, али тај слајс један је од Федерерових заштитних знакова и нешто што смо навикли да гледамо.
Оно што је било другачије чак и у односу на Ролан Гарос јесу Федерерови напади форхендом са много спина којима је успевао да Ђоковића остави ’на кривој нози’ – на тај начин је освојио најбитнији поен у првом сету, при резултату 7-7 у тај брејку.
Ипак, ни Федерер није бриљирао, сервис га није служио као на Ролан Гаросу, али први сет добио је захваљујући томе што је, супротно очекивањима, из дугих размена удараца излазио као победник.
Чинило се да ће се Париз поновити – ниски слајс имао је велики удео у брејку Швајцарца на почетку другог сета, али Ђоковић је фантастичним ритерном успео да врати брејк. Ритерн је био једини ударац који је у прва два сета био на горњој граници Новакових могућности.
Међутим, ни то није пробудило Новака, и даље је био у грчу, а наредни гем на свој сервис одиграо је најлошије у целом мечу – почео је дуплом грешком, затим је послао лак форхенд у аут, а до краја гема је промашио оба прва сервиса и изгубио оба поена. Болело је то што Федерер није ништа спектакуларно учинио, а водио је са 2-0 у сетовима.
После периода у којем није успевао да чита сервисе ривала, Новак је од почетка трећег сета то савршено радио. Кретање му је поново било одлично, за разлику од прва два сета, што му је омогућило да стиже на време на лоптице и, последично, да лакше прелази у напад.
Ђоковић је направио брејк на почетку трећег сета, а гласни узвик и одлучан поглед ка својој ложи у петом гему били су јасан знак да се Новак тргао из летаргије и да нам предстоји узбудљив меч. Тако је и било, Ђоковић је без већих проблема освојио трећи сет.
Почетком четвртог сета Новак је први пут одиграо поен из категорије „немогућих“ које смо виђали током сезоне, али не и у дотадашњем току меча – феноменално је истрчао поен, сјајно предвидео сваки наредни ударац ривала, а затим је из пуног трка послао бекхенд под ноге Федереру, који је нимало лак волеј послао у мрежу за први брејк.
Затим је Новак ушао у фазу у којој ништа не промашује, слично као у другом сету вимблдонског финала са Надалом – хватао је лоптице у пењању, отерао је Федерера иза основне линије и доминантном игром добио је четврти сет.
Федерер је потпуно концентрисан ушао у одлучујући сет, сервис му је поново био неухватљив, што ме је умногоме подсетило на пети сет меча са Типсаревићем 2008. у Мелбурну или пети сет финала Вимблдона са Надалом 2007. године. Једноставно, уђе у серију изузетно прецизних сервиса и делује као машина.
Уз то, Роџеров форхенд поново је добио на брзини и деловало је као да контролише пети сет, поготово јер је Ђоковић већ дуго играо изврсно и мала криза морала је да се догоди.
Осећало се да ће Федерер први доћи до прилика за брејк, а управо је извлачењем на форхенд дошао до 0:30 у осмом гему петог сета. Уследиле су две Новакове грешке, све је деловало црно, а већ сам се усудио да констатујем да је меч изгубљен у прва два сета.
Међутим, тај очаравајући винер на првој меч лопти Федерера као да је променио све, укључујући и оно најважније – ментално стање оба тенисера.
Од тренутка када је направио рибрејк, Ђоковић је преузео иницијативу, ударци су му добили нову оштрину, а Роџер је натеран на повлачење и поново је постао склон грешкама. Новак је тада исказао ’инстинкт убице’, оно што су многи тврдили да му недостаје, и до краја је самлео Федерера.
Посебно илустративан био је поен којим је дошао до брејка на 5:5 – Роџер је послао један у низу сласјова који су мучили Новака целог меча, а Ђоковић га је маестрално покупио са земље, извукао тежак спин и направио винер.
Ђоковић је у дуелу са Федерером извојевао једну од победа због које се играчи сматрају „бесмртним“, а тек му је следио окршај за титулу са Рафаелом Надалом.
У финалу је Ђоковић показао да је много бољи тенисер од Шпанца у овом тренутку, а то ћемо потврдити са неколико запажања.
Прво, Новак је Надалу ’ушао у главу’, сада у сваком тренутку има психолошко преимућство над њим. Обично у дуелима таквих асова предност на менталном плану има час један, час други, али то сада није случај. Слично као у дуелима Надала и Федерера, нарочито на шљаци, сада над мечевима Ђоковића и Надала лебди реченица: „Колику год предност да имаш, ја могу да те стигнем“.
Управо то лепо се видело у прва два сета, када је Рафаел повео са по 2:0, а затим губио два пута у низу гемове на свој сервис. Уз то је био некарактеристично нервозан и врло рано негативне мисли почеле су да му се врзмају главом, што је било очигледно по честим гестикулацијама и монолозима који су типични за Ендија Марија, али не и за Надала.
Друго, Ђоковићев ритерн је за три класе изнад Надаловог. И Шпанац уме да врати невероватно тешке сервисе у поље, али ритерном скоро никада не успева да преузме иницијативу у поену. То је зато што стоји веома далеко иза основне линије, а његове навијаче сигурно је разочарало што није био агресивнији при ритерну бар у четвртом сету, када је Новак сервирао са пола снаге.
Са друге стране, Ђоковић вансеријску антиципацију користи за моментални напад дубоком лоптицом из ритерна. То је радио и Федереру, а Надалов сервис није ни принети Роџеровом. Зато је Новак имао толико успеха у финалу и зато је са лакоћом долазио до брејк прилика (укупно 26 у мечу). А четири од шест пута колико је Рафаел направио брејк, Ђоковић би му одмах узвратио истом мером.
Треће, као што су неки стручњаци и раније приметили, Ђоковићев бекхенд има неупоредиво више нападачког потенцијала него Надалов. Новак је способан да на Надалов агресивни форхенд одговори истом мером из бекхенда (тако га је на шљаци непрестано ’пробијао’), док Шпанац није у стању да учини исто. Нисам сигуран да ли је имао пет винера из бекхенда током целог меча, а Новак је неке од најважнијих поена освајао управо тим ударцем.
Четврто, тамо где је Надал раније имао предност, више је нема. Ту пре свега мислим на кондицију. Рафаел је у трећем сету одиграо фантастично, пумпао се адреналином и доказао је да је велики играч јер никада не одустаје. Али му се догодило оно што би се ранијих сезона вероватно десило Ђоковићу – ’издувао’ је, није имао више снаге да се супротстави ни ровитом Новаку.
Једнако добра физичка припремљеност омогућује Ђоковићу да игра стрпљиво, а за то је најпогоднији пример брејк лопта у осмом гему трећег сета. Новак је снажно нападао и шетао ривала са једне на другу страну, Надал се генијално одбранио, али Ђоковић је имао снаге и воље да почне поен испочетка – опет је створио иницијативу и завршио бекхенд паралелом. Већина ривала, укључујући и ранију верзију Ђоковића, изгубили би стрпљење после првог таласа одбране, покушали би да направе неки луди винер и у највећем броју случајева направили би грешку. Али Ђоковић више не мора и не ради то.
С обзиром на све горенаведено, није ни чудо што Рафаел не успева да смисли одговарајућу тактику за Новака, док Ђоковић на располагању има неколико стратешких опција.
Колико је ментално чврст, Ђоковић је демонстрирао играјући цео четврти сет практично без правог првог сервиса због повреде леђа. Био је свестан да сада друге аспекте игре мора да подигне на виши ниво и то му је успело – ’ћисто’ и храбо ударао је сваку лоптицу, а меч је завршио како доликује – по једним директним поеном из бекхенда и из форхенда.
Ђоковић је тренутно комплетнији тенисер од Надала, зато и јесте пелцер за њега ове године и зато га је, ма шта други говорили, релативно лако добио у финалу УС опена.
Саша Озмо, Б92