Српска књижевна елита (са Вуком) прихвата идеју о језичком јединству Јужних Словена и то ће бити извор са којег ће убрзо потећи мутна вода. Од Бечког договора 1854. до Новосадског 1954. године хрватски лингвисти су успели да усвоје штокавштину као хрватско наречје, а затим да српски језик именују као хрватски. Ватрослав Јагић и његови настављачи заслужни су за прилепљивање хрватског имена на српски језик да би га његови следбеници крајем 20. века одвојили од српског и прогласили аутохтоним језиком Хрвата. (Ковачевић Милош, Шћепановић Михаило, ,,Српски језик у вртлогу политике”, Матица српска у Црној Гори, 2011)
Сада се игра наставља. У језику треба поделити и Србе на Србијанце и Србе а потом у перспективи, од Србијанаца можда направити нову нацију.
Они који прекрштавају српско национално име у ,,Србијанци”, мотивисани су политичком жељом да од Срба конструишу део нације који се значајно разликује од ,,Србијанаца”, са изгледом да направе своју цркву, своју традицију, своју културу и своју политику. Без институција у образовању, култури, информисању Срби у Хрватској не само да ће се одвојити од Србијанаца већ ће се, ако не постану посебна нација, асимиловати и постати део хрватске нације. А све у правцу продубљивања поделе између Срба у Србији и Срба у другим државама, бившим републикама СФРЈ.
А како се на све ово гледа из Србије? Да ли има у Републици Србији некога у власти ко ће да отвори уста и упути коме треба у Хрватској захтев да не именују српске министре, спортисте и остале као ,,Србијанце” већ као Србе. Када су представници ДОС-а лако и брзо прихватили захтев муслимана из Рашке да их српска власт именује као Бошњаке, када је Црногорац постао Црногорац, а не српски Црногорац, када се томе дода стари захтев косметских Албанаца да их у Србији не именују као Шиптаре већ као Албанце, ваљда и Срби имају право да се супротставе искривљавају сопственог етнонима.
научни саветник
Зоран Аврамовић, Политика