Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Ко је једанпут гледао хрватски ТВ дневник или слушао неко службено саопштење које се односи на Републику Србију, њене институције и водеће политичке личности, могао је да се увери како се хрватски медији и државно-политички званичници обраћају ,,србијанским” властима. Ко није више пута погледао водећи медиј у Хрватској, нека буде сигуран да је такво именовање континуирано, доследно и без случајне грешке да сепо неки пут каже ,,српски”. Зашто хрватска политичка и културна елита упорно разликује ,,србијански” и српски етноним? Али и у понеком бошњачком дискурсу чујемо ову разлику. А има и Црногораца који неће да изостану из ове игре са именом једне нације.
По једном великом филозофу, ,,свет је дат у језику”. Језиком именујемо и означавамо стварност и тако се у њој оријентишемо. Значења једног језика стварају се историјом, она се вежбају и уче, садрже напетост између речи, мисли, саопштења, скривања. Значења језика се тешко откривају, али то не значи увек и у свакој прилици.
Тако, није баш потребно велико социолингвистичко знањe да би се открила политичка порука са ХРТ, у говору чланова Владе Републике Хрватске а и опозиционара Данијела Срба из Хрватске странке права. Хрватска службена и неслужбена јавност овим одвајањем србијанског од српског хоће да означи разлику између Срба у Србији и Срба изван Републике Србије. Потребно је ,,образовати” сопствену јавност али и како-тако утицати на Србе да ову разлику на свој рачун прихвате.
Ова језичка игра са именовањем Срба као Србијанаца која долази из Хрватске заправо је наставак оне српске и хрватске лингвистичке историје у којој је дошло до преименовања српског језика. Према историјским изворима хрватски културни кругови се почетком 19. века, када је угарска влада 1827. увела мађарски језик у хрватске школе, окреће ,,илирској браћи”, Јужним Словенима тј. Србима.

Српска књижевна елита (са Вуком) прихвата идеју о језичком јединству Јужних Словена и то ће бити извор са којег ће убрзо потећи мутна вода. Од Бечког договора 1854. до Новосадског 1954. године хрватски лингвисти су успели да усвоје штокавштину као хрватско наречје, а затим да српски језик именују као хрватски. Ватрослав Јагић и његови настављачи заслужни су за прилепљивање хрватског имена на српски језик да би га његови следбеници крајем 20. века одвојили од српског и прогласили аутохтоним језиком Хрвата. (Ковачевић Милош, Шћепановић Михаило, ,,Српски језик у вртлогу политике”, Матица српска у Црној Гори, 2011)
Сада се игра наставља. У језику треба поделити и Србе на Србијанце и Србе а потом у перспективи, од Србијанаца можда направити нову нацију.
Они који прекрштавају српско национално име у ,,Србијанци”, мотивисани су политичком жељом да од Срба конструишу део нације који се значајно разликује од ,,Србијанаца”, са изгледом да направе своју цркву, своју традицију, своју културу и своју политику. Без институција у образовању, култури, информисању Срби у Хрватској не само да ће се одвојити од Србијанаца већ ће се, ако не постану посебна нација, асимиловати и постати део хрватске нације. А све у правцу продубљивања поделе између Срба у Србији и Срба у другим државама, бившим републикама СФРЈ.
А како се на све ово гледа из Србије? Да ли има у Републици Србији некога у власти ко ће да отвори уста и упути коме треба у Хрватској захтев да не именују српске министре, спортисте и остале као ,,Србијанце” већ као Србе. Када су представници ДОС-а лако и брзо прихватили захтев муслимана из Рашке да их српска власт именује као Бошњаке, када је Црногорац постао Црногорац, а не српски Црногорац, када се томе дода стари захтев косметских Албанаца да их у Србији не именују као Шиптаре већ као Албанце, ваљда и Срби имају право да се супротставе искривљавају сопственог етнонима.
научни саветник
Зоран Аврамовић, Политика