Један од најбољих босанскохерцеговачких глумаца свих времена Јосип Пејаковић својевремено је изјавио у једном интервјуу: „Ако је Сарајево мултиетнички град, онда је то најбољи одраз једне лажне слике о нама која се непрекидно шаље у свет”.
У истом том интервјуу Пејаковић је казао да „није” мултиетничност Бегова џамија, ни Катедрала, а ни Саборна црква, „мултиетничност су људи” који живе у том граду, а не објекти, који су „само сведоци” да је то „некад” био мултиетнички град.
Данашња мултиетничност, не само Сарајева него целе Федерације БиХ (ФБиХ) толико је „јака” да Срба који су ту живели вековима практично више нема, или су сведени на минимум.
У Сарајеву, на пример, у којем је пре рата живело око 160.000 Срба, тренутно има двадесетак хиљада припадника српске националности, углавном старије доби. Из овог града „исцурили” су и Хрвати, остало их је, како то неки кажу „тек толико” да им се не заметне траг.
Обавезујућа одлука Уставног суда БиХ о конститутивности народа поштује се у ФБиХ толико да је „слика” националне структуре запослених у овом ентитету, у најмању руку, суморна и поражавајућа, јер међу запосленима Срба такорећи нема.
Драгомир Ковач, секретар Министарства за људска права и избеглице БиХ, за „Политику” наводи да се ситуација годинама „није” битније променила и да је и данас у ФБиХ, као што је то било и 2009. године, „запослено мање од два одсто Срба”. Према његовим речима у тамошњим институцијама ради нешто више од четири одсто припадника српске националности.
Има безброј примера који потврђују да је ФБиХ постала ентитет једног, бошњачког народа, у којем се свесно „газе” легитимна и уставна права Срба, као и Хрвата и у којем се о националном балансу по попису становништва из 1991. године радо говори „само” онда када се „напада” Република Српска.