Што се не плати на мосту, платиће се на ћуприји. Један труо компромис захтева други, још трулији и још неповољнији. Једна капитулација повлачи другу, а једно повијање под притиском резултира само новим притисцима и новим, све бруталнијим ултиматумима.
Сада је опет све исто – само горе. Сви који су прошле године охрабривали повлачење и хвалили као „мудар и државнички” Тадићев потез ондашњу „заједничку резолуцију са ЕУ”, сада су изненађени и прилично љути што поново морају да га гурају и преводе преко исте воде. Са друге стране, они који су тврдили да је у питању само пренемагање у предизборне сврхе, сада су у то још убеђенији. На западу су изнервирани. На истоку му (нам) не верују. Приштина је још нестрпљивија, а „међународни представници” све бахатији у отвореној подршци албанској амбицији да се успостави „суверенитет на читавој територији Косова”. Сви очекују да се опет све заврши новим попуштањем и поразом Београда.
Било је то јасно већ поодавно. Али сада напросто боде очи, односно не може да се не види да је, нажалост, већина онога што смо годинама слушали о људским правима, међународној правди, злочинима, истини и помирењу била обична којештарија. Хашки трибунал је био, пре свега, средство политичког притиска и пацификације балканског региона, са акцентом на Србију. Више нас готово нико и не покушава да увери у супротно. Али ових дана постаје очигледно да ни прича о евроинтеграцијама, није сама себи циљ. Све време се радило само о Косову и Метохоји (ма колико били присутни и други геополитички аспекти). И Хаг и европерспектива, бар када је о Србији реч, били су само две стране истог, косовског новчића.
Мало је недостајало да се и у Србији оствари транзитолошки сан. Да о кључним политичким питањима сви мисле исто – или, још боље, да не мисле ништа, има ко да брине о томе, мали смо ми да се бавимо великом политиком, ми смо ту да радимо, реализујемо и „имплементирамо” оно што нам пропишу Брисел и ММФ. Политика нас не занима, сви су они ионако исти, нека се смењују мало, гласаћемо ако се баш мора за оног ко је симпатичнији и ко нас атрактивније лаже. Теме избора има да буду само „корупција”, „економија” и „нова радна места” – па нека победе бољи. Ионако је свеједно. Али, ето, та „проклета криза” и – нарочито – то „проклето Косово” разбили су, или бар угрозили, темеље овог пожељног („аполитичког”) консензуса и отворили разна непријатна питања. Не само Косова, него, замислите, чак и општеприхваћене (када? где? од кога?) евро-атлантске оријентације. 
Када сам својевремено написао да се „од Косова не може побећи”, мислио сам то и буквално и симболички, историјски и географски, и реалполитички и психолошки. То уопште није била само стилска фигура. Зато ме нимало не чуди што се, ево, по ко зна који пут, Косово опет враћа и лупа о главу оних који су већ неколико пута мислили да су га се ратосиљали. И још ће се лупати – у то сам спреман да се закунем и кладим.
Ђорђе Вукадиновић, Политика