Протојереј Србољуб Милетић из Аустралије добитник је Националног признања "Вук Караџић" које држава Србија додељује најистакнутијим представницима дијаспоре за изузетан допринос у области употребе и чувања српског језика и ћириличног писма. За награду га је предложила Српска православна црквено-школска општина "Свети архиђакон Стефан" из Сиднеја.
Шта за Вас значи признање које носи име Вука Караџића?
- Без језика не бисмо знали ни ко смо, ни шта смо, ни одакле, ни где и како треба да идемо. Ова, као и друге награде које су и остали лауреати примили су признања за вредности на чувању српског идентитета, како у земљи, тако и расејању. Ову награду не сматрам само својом. Све што сам радио, и радио програм и новине и школе српског језика, и часови веронауке, радио сам у тиму са многим људима из наших црквених општина, епархије, клубова и удружења. Ово је резултат напора свих нас у у Аустралији да одржимо део нашег идентитета, да сачувамо српски језик.
Први пут у новијој српској историји патријарх је уручивао државне награде?
- Важно је да Црква и држава заједно брину о Србима, свака на свој начин, како у дијаспори, тако и овде у земљи.
Како изгледа мисионарење међу Србима на аустралијском континенту?
- Нешто мало другачије него овде у Србији. Ни теже ни лакше. Почетак наше дијаспоре у Аустралији био је још у 19. и почетком 20. века. Ово доба савремених комуникација намеће глобални поглед на свет, али то не значи да ми обавезно морамо бити губитници у друштвеном, духовном, политичком, економском, историјском или било ком другом смислу. Ако само мало обратимо пажњу, можемо много да постигнемо. Географске удаљености више не представљају препреку и све наше вредности могу да се преносе муњевитом брзном.
На интернет презентацијама парохија СПЦ, посебно у прекоморским земљама, доминира енглески језик и латиница. Где су се изгубили српски и ћирилица?
- Иако не постоје званични подаци о томе, сматрам да више од 90 одсто нашег народа у дијаспори једноставно нестаје, у другој или трећој генерацији се претапа. Нарочито у прекоморским земљама које су постале, да тако кажем, лонци за претапање. Ми се брзо и лако претапамо. Не кажем да не треба да се уклапамо и сарађујемо са средином у коју смо доселили. Али, не видим ниједан разлог да не задржимо све оно што је вредно у нашем наслеђу, од чега би чак и други могли да имају користи. То су наша вера, култура, књижевност... Али, ми не знамо и не носимо у себи добар део оног дивног и светог наслеђа наших предака.
И ја сам Србин
Да ли имате опоненте у свом раду?
- Немам никаквих проблема ако се неко не слаже са мном, чак и ако то страствено изражава и покушава да уради нешто друго. То је сасвим у реду. И ја сам Србин, и ја се вероватно понекад тако понашам јер верујем у оно што радим.
Р. Лончар - Вести, фото: М. Каровић
Ауторска права Радио Оаза 2026