Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Протојереј Србољуб Милетић из Аустралије добитник је Националног признања "Вук Караџић" које држава Србија додељује најистакнутијим представницима дијаспоре за изузетан допринос у области употребе и чувања српског језика и ћириличног писма. За награду га је предложила Српска православна црквено-школска општина "Свети архиђакон Стефан" из Сиднеја.
Шта за Вас значи признање које носи име Вука Караџића?
- Без језика не бисмо знали ни ко смо, ни шта смо, ни одакле, ни где и како треба да идемо. Ова, као и друге награде које су и остали лауреати примили су признања за вредности на чувању српског идентитета, како у земљи, тако и расејању. Ову награду не сматрам само својом. Све што сам радио, и радио програм и новине и школе српског језика, и часови веронауке, радио сам у тиму са многим људима из наших црквених општина, епархије, клубова и удружења. Ово је резултат напора свих нас у у Аустралији да одржимо део нашег идентитета, да сачувамо српски језик.
Први пут у новијој српској историји патријарх је уручивао државне награде?
- Важно је да Црква и држава заједно брину о Србима, свака на свој начин, како у дијаспори, тако и овде у земљи.
Како изгледа мисионарење међу Србима на аустралијском континенту?
- Нешто мало другачије него овде у Србији. Ни теже ни лакше. Почетак наше дијаспоре у Аустралији био је још у 19. и почетком 20. века. Ово доба савремених комуникација намеће глобални поглед на свет, али то не значи да ми обавезно морамо бити губитници у друштвеном, духовном, политичком, економском, историјском или било ком другом смислу. Ако само мало обратимо пажњу, можемо много да постигнемо. Географске удаљености више не представљају препреку и све наше вредности могу да се преносе муњевитом брзном.

На интернет презентацијама парохија СПЦ, посебно у прекоморским земљама, доминира енглески језик и латиница. Где су се изгубили српски и ћирилица?
- Иако не постоје званични подаци о томе, сматрам да више од 90 одсто нашег народа у дијаспори једноставно нестаје, у другој или трећој генерацији се претапа. Нарочито у прекоморским земљама које су постале, да тако кажем, лонци за претапање. Ми се брзо и лако претапамо. Не кажем да не треба да се уклапамо и сарађујемо са средином у коју смо доселили. Али, не видим ниједан разлог да не задржимо све оно што је вредно у нашем наслеђу, од чега би чак и други могли да имају користи. То су наша вера, култура, књижевност... Али, ми не знамо и не носимо у себи добар део оног дивног и светог наслеђа наших предака.
И ја сам Србин
Да ли имате опоненте у свом раду?
- Немам никаквих проблема ако се неко не слаже са мном, чак и ако то страствено изражава и покушава да уради нешто друго. То је сасвим у реду. И ја сам Србин, и ја се вероватно понекад тако понашам јер верујем у оно што радим.
Р. Лончар - Вести, фото: М. Каровић