Управо зато је хладнокрвно убиство Лончара и Браковића било важно за културу сећања комунистичког режима.
Пре само две године један окружни суд донео је пресуду о рехабилитацији жандарâ које је убио Жикица Јовановић Шпанац. Догађај из Беле Цркве од 7. јула 1941. означен је као убиство из идеолошких побуда. Пошто смо ми познати као „правна држава”, ова пресуда није спречила председницу Народне скупштине Републике Србије да прошле године положи венац у славу овог дана који, вероватно, и сама види као почетак борбе против фашизма у Србији.
Док очекујемо да ли ће се данас у духу историјског помирења, у Белој Цркви појавити председник републике, заједно са вођама радикала и либералних демократа, треба нешто рећи о томе како други југословенски народи обележавају дан почетка борбе против фашистичких окупатора. У Словенији и Македонији обележава се почетак борбе за националну државу, коју су тамошњи народи први пут добили управо после успоставе реалног социјализма. То велико достигнуће није их спречило да рехабилитују жртве идеолошког прогона и одреде се према догађајима који доприносе узнемирењу јавности и поделама у друштву. У Хрватској је одбачен датум устанка који је славио отпор тамошњих Срба геноциду, а изабран је датум прихватљив националној већини. У Црној Гори се 13. јул слави пре свега зато што је тог дана 1878. ова држава постала независна, па потом због масовног, свенародног устанка који је несумњиво започео на исти датум 1941. године. Коначно, ретки су они који у Босни и Херцеговини обележавају почетак српског устанка у Дрвару као дан борбе против окупатора у Другом светском рату.
Одакле онда потиче упорно и снажно инсистирање на прослави 7. јула као дана устанка у Србији? Пре свега из одређених историјских разлога (структуре становништва, поистовећивања српства и југословенства, интернационалне југословенске елите која је деценијама стварана у Београду...) код нас је наслеђе комунистичког режима највеће, а његове присталице најбројније. Парадоксално, једна од тековина југословенске кризе из деведесетих година прошлог века јесте и темељна ревизија историје. Тако српски народ, који је за време Другог светског рата поднео највеће жртве, који је имао два покрета отпора и сразмерно најмање сарађивао са окупаторима, треба непрекидно да доказује како је „раскинуо са фашизмом”. Доказ често треба да буде прихватање разних неправди.
Демократске власти Србије, наводно настале у сукобу са Брозовим тоталитарним и Милошевићевим ауторитарним режимом, не треба више да дају државну потврду таквој фарси.
Напредни клуб
Чедомир Антић, коментари Политика