Да се мало размишљало о концепту “јавне среће”, а реч је о идеји коју Хана Арент повезује са слободом и равноправним суделовањем свих грађана у расподели моћи, питање је да ли би београдски парк Ташмајдан био оволико ћелав, без ивичног растиња и жбунова према улицама, па сада издувни гасови немају никакву препреку да дођу до плућа.
Ни лопта заједно са дететом нема никакву препреку која ће је задржати да не заврши под точковима аутомобила, а питање је да ли би се, баш овакав, избор и израда споменика дародавца, и тематски и естетски, нашао у срцу урбаног Београда.
Можда је новосадски кеј боље прошао јер, ваљда будући ближи Европи, добија споменик азербејџанском композитору Узеиру Хаџибејлију, што ми некако више иде уз раме српског а светски познатог књижевника Милорада Павића. Центру урбаног и грађанског Београда, са својим боемским синкопама у “Последњој шанси” и константним Вишњама са Ташмајдана, свакако не припада ниједан отац нације, па ни Азербејџана. И, наравно, да се не лажемо, није овде реч само о поклону или о “јавној срећи” већ о политици и њеним принципима.
Да се сада, на пример, појави потомак Висарионовича Стаљина, или преживели потомци Гадафија, и понуде четири милиона евра да уреде Ушће и Парк пријатељства, а имају боље утемељење у Србији и претходним државама којима је припадала од фамилије Алијев, а да услов буде постављање споменика њихових очева, сумњам да би ова власт или било која друга то смела да прихвати. Џарање по недирнутим и очуваним грађанским и градским симболима некако је испало најбезболније “за политичку срећу”.
Наравно да је непристојно приговарати поклону, као што је непристојно условљавање поклоном, али исто тако је непоуздано примање поклона од непознатих.