Па ако је председник општине Бугарин, ако су командир полиције и скоро цео полицијски кадар Бугари, ако у школама родитељи могу да се изјасне хоће ли им деца учити на бугарском или српском језику - не видим по чему смо то обесправљени.
Ево, тренутно само петнаесторо деце учи на бугарском, док су се родитељи осталих изјаснили за српски језик. Говоре о асимилацији, а за све ове године нико живи мене није терао ни да помислим да се одрекнем националног идентитета, а камоли да је вршио конкретан притисак. Па, ко је већи Бугарин ми или они?
Иначе, меморандум је настао у Културно-информативном центру у Босилеграду и појавио се у јавности септембра 2010. године. Објављен је на бугарском, српском и енглеском језику. Има уводни историјски део, поглавље о људским и мањинским правима и трећи део, превенцију конфликта.
- Зашто меморандум? Зато што је процес асимилације који је овде скоро завршен разорио наше национално биће, па данас уопште није популарно у Босилеграду бити Бугарин - каже Иван Николов, председник КИЦ, један од твораца овог документа.
Лаж до лажи
У уводу меморандума, каже Николов, наводи се да су 1919. године Нојским мировним уговором силе победнице у Првом светском рату предале Краљевини Срба, Хрвата и Словена делове западне Бугарске од 1.545 километара квадратних са 90.000 становника са Босилеградом и Димитровградом и 118 села.
У поглављу о људским правима се подсећа да је 1987. настава на бугарском језику, а да се од 2003. бојажљиво уводи у школе, док се настава из других предмета и даље одвија на српском.
У поглављу Превенција конфликата констатује се да су ови проблеми озбиљни и да се погоршавају. Меморандум је послат бугарском Собрању, српској Скупштини и Парламентарној скупштини Савета Европе у Стразбуру. Бугари су одговорили да су спремни за разговор, од Скупштине Србије нема одговора, а из Стразбура је у Босилеград стигла потврда да је овај документ узет у разматрање.
Меморандум је, иначе, дело групе бугарских десничара коју чине Иван Николов, председник КИЦ, Драгољуб Иванчов, лидер партије Демократски савез Бугара, правник Ратко Стојанчов, одборник Емил Пејчев, те пензионисани возач Димитар Димитров и њихов син Александар.
Ситуација у Босилеграду је привидно мирна. Бугарски десничари из Босилеграда за сада су у мањини, али не мирују. Састају се редовно испод великих урамљених фотографија бугарских комита међу којима је и Владо Чемоземски, убица краља Александра у Марсељу. Не скривају намере о присаједињењу Бугарској.
Тренутно, у Босилеграду је на власти ДСС на челу са Владимиром Захаријевим. Он сматра да никакве обесправљености бугарске националне мањине нема.
- У Босилеграду су 18. фебруара положени венци на споменик Василу Левском, бугарском револуционару, заједно са делегацијом из Софије. Све је протекло без инцидената - каже Захаријев.
Он каже да су се границе мењале, а људи нису.
- Током године организујемо сусрете на којима се друже спријатељи, рођаци, потомци некадашњих комшија. Коло се игра са обе стране границе. Једнога дана сви ћемо ми бити у једној уједињеној Европи, а српско-бугарска граница, као и све друге, биће само на карти - закључује Захаријев.
Зверства над виђеним Србима
Да Меморандум и његове присталице могу да пробуде авети прошлости говоре и чињенице о бугарским зверствима над највиђенијим Србима из Старе Србије за време Првог светског рата. Тачан број убијених Срба у Сурдулици до данашњег дана није познат. Др Миливоје Петровић припремајући грађу за своју познату књигу "Топлички устанак", учинио је више покушаја да дође до архивске грађе бугарске војне архиве из Првог светског рата, али му такав увид није дозвољен. Због тога, за нас је тај податак још увек тајна. Тачна бројка зверски побијених Срба од стране Бугара у Сурдулици налази се у распону од 3.000 до 30.000 људи, жена и деце.
Сведочење америчког новинара
Амерички новинар Вилијем Драјтон у свом извештају међусавезничкој комисији за утврђивање бугарских злочина наводи: "Сви Срби који су били образовани или виђенији међу својим суграђанима, били су похватани и спроведени у логоре у Бугарску. На путу за интернацију дотеривани су до Сурдулице... Цела околина овог места представља пространо гробље, па је оправдано названа 'кланица Срба', јер су Бугари на путу за Бугарску 1915-1916, овде свакодневно спроводили 200 до 400 Срба за интернацију, од којих су овде поубијали велики број..."
Коментари Вести