Одлука императора Теодосија да подели Римско царство на Источно и Западно, судбински је касније поделила српски народ. Та линија, познатија као Хадријанова, иде реком Дрином. Мало северније иде реком Лајтом, делећи део Европе на Цислајтанију и Транслајтанију. Осећајући да је неопходно спојити исти народ, велики везир Мехмед-паша Соколовић убедио је турског султана да је важно због продора на Запад саградити на Дрини ћуприју. Омогућио је, између осталог, рођеном брату, српском патријарху Макарију, јурисдикцију над верницима с обе стране реке.
Вековима после, Дрина се опирала премошћењу, све до прошлог века, када ју је, као један од ретких,савладао још један визионар пореклом са ових простора – Слободан, који је стекао афирмацију у једној другој светској империји – Америци. Из даљине Стамбола и Чикага боље се уочавају стратешке потребе него кад се са скеле гледа у вирове хировите реке.
Запад је сматрао да је боље прошао у подели остатака Римског царства до те мере да је на Берлинском конгресу, приликом добијања дозволе за самосталност, српски преговарач Ристић морао да потпише тајни анекс да се одриче претензија на западне Србе, преко Дрине. Знајући то, један нововеки председник је рекао да су Срби криви ,,за два светска рата”, јер се нису држали закључака Берлинског конгреса. Запад функционише по правилу „Pаcta sunt servanta” (уговори се морају поштовати и испуњавати), а ми по: ,,може да бидне,не мора да значи”. У том светлу може се сагледати величина одлуке Павловића да сагради на Дрини ћуприју и тако споји свој народ. А кад је већ саградио мост преко судбинске реке, саградио је и универзитет, прави амерички кампус. Ето шта значи послати нашег човека у велики свет –пренесе најбоље из њега и још из те даљине уочи ,,све што ђаку треба”. Везе међу људима граде и брачни саветници, али градитељи мостова су прваци у тој дисциплини. Редак је пример да се на то одлучи један човек и зато се ћуприја с правом зове по њему.