Не могу баш да се закунем да ли је то било пре три, или четири године, тек једна реченица ми се после режиране бруке у финалу фудбалског купа, оштро вратила у сећање. - Није нама Звезда проблем, бољи смо и ове сезоне. Војводине, Војводине се ја плашим, јер је неко у покрајинском врху решио да "суверенитет" ојача титулом. Већ замишљају како пехар путује из "омраженог" Београда у вољени Нови Сад - рече ми тада функционер Партизана.
Зато су само наивни разлоге бруке на Звездином стадиону потражили у несрећном судији Веселиновићу. Да је судио као слепац, тачно је. Да је оштетио Војводину - није спорно.
Али, да су новосадски црвено-бели једва чекали такав повод да демонстративно напусте терен као жртве великосрпско/београдске хегемоније, е то је такође јасно као бели дан. Као што је и Пајтићев дочек пораженима и осрамоћенима више личио на Алијин дернек са шехидима него на потез љубитеља спорта и правдољупца.
Заиста је било гадно гледати ту хистерију играча Војводине после сваког судијиног звиждука који им није био по вољи. Као да им је неко обећао тај куп, без да је обавестио другу страну. Трагично је било посматрати и пословично мирног и коректног тренера Милинковића како га је бела пена попанула док се уноси у лице судијама, делегату, противничким играчима...
Из сазвежђа Шкорпије могло се голим оком видети да је цела експедиција из Новог Сада кренула са директивом: победа или прекид. И јавност је припремана за "очекивани" тријумф: у пратњи полиције под ротацијом дан пре меча Новим Садом су кружили навијачки аутобуси и аутомобили позивајући преко мегафона: Сви за Београд!
Боже ме опрости, подсетило ме то на оне прекодринске покличе 1914. и 1941. године, кад је сваки лешинар хтео своје парче ове напаћене уже Србије, зване УЖАС.