Навијач Црвене звезде Урош Мишић за линч и брутални напад на жандарма Небојшу Трајковића награђен је са пет и по година затвора. Епилог - Трајковић је у инвалидској пензији с тешким здравственим тегобама. Нападачи на сниматеља Б92 Бошка Бранковића добили су десет, шест и четири месеца затвора. Епилог - Бранковић више не може да се бави својим послом камермана.
Очигледно суду више није довољно ни да постоји видео-снимак кривичног дела. Шта би било са овим случајем да хулиган није снимљен? Одговор је једноставан. Не би било ни поступка, а хулиган никада не би био пронађен и процесуиран. Овако, постоји снимак напада, али не постоји санкција коју је држава прописала.
Кривични закон каже да се нереализована претња новинару кажњава затвором до осам година, а за реализовану претњу, у случају да је нанета лакша телесна повреда и да живот није угрожен, до пет година затвора.
Убијени су новинари Славко Ћурувија, Дада Вујасиновић и Милан Пантић. На прозору стана новинара Дејана Анастасијевића експлодирала је ручна бомба - кашикара. Заједничко за све ове случајеве јесте то што убице и нападачи никада нису пронађени. Оно што их обједињује јесте да су били новинари, односно службена лица.
Шта држава, преко оваквих судских пресуда, поручује грађанима Србије?
Прво, да је потпуно немоћна у сузбијању хулиганизма у српском друштву.
Друго, да ни најмање не верује у законе које је сама донела.
И треће, и најважније, поручује грађанима да се „наоружају“ шлемовима и штитницима како би избегли нападе хулигана јер сама није у стању да их заштити.
Довољно је прошетати Београдом пре фудбалске утакмице, како на стадиону Звезде тако и на стадиону Партизана. У граду влада опсадно стање. Свуда су посебне јединице Жандармерије, у пуној опреми за разбијање демонстрација, на раскрсницама су патроле, а зграда Владе Србије „опкољена“ је јединицама Жандармерије.