Имам подршку за то, и Мирослав Лајчак ме је ових дана јавно подржао у Бањалуци и Веће за имплементацију мира ме је подржало једногласно, додуше без Русије. Овде нису у питању само институције као што су Тужилаштво и Суд, већ сва постигнућа после 1996. године пошто неки политичари у РС желе да оспоравају одлуке високог представника у прошлости које се односе на све државне симболе, као што су национална валута, заједнички пасош, застава, регистарске таблице. А одлуку о застави је донео високи представник неколико дана пре Олимпијских игара у Нагану, тако да је нашим спортистима та застава стигла на сам дан отварања Олимпијских игара. Када погледате ову заставу, видите да су је створили међународни фактори јер има европске боје - жуто и плаво. А када се доводе у питање институције, главни симболи, онда неки имају право када кажу да се доводи у питање и сама Босна.
Да ли сте покушали да разговарате са председником Републике Српске Милорадом Додиком о овом спору или разговарате преко медија?
Ми смо упозоравали нон-стоп да то не треба да се ради, подсећали да је нешто слично скупштина Републике Српске урадила у мају 2009. године када је донела закључке којима од државе БиХ узима 69 надлежности, чак и у питањима као што су азил, избегличка питања или спољна трговина. Да подсетим да смо те закључке поништили. РС има велике надлежности, тај ентитет може да има специјалне односе са Србијом и то нико не доводи у питање, али не може да доводи у питање Дејтонски споразум и сва постигнућа из прошлости.
Какав расплет кризе очекујете?
Било би најелегантније да РС сама повуче своје одлуке, пошто постоји веома јака одлучност међународне заједница да, ако Додик и председник Скупштине не учине, то учини међународна заједница. Није нама никакво уживање да поништавамо било чије одлуке, ми бисмо заиста желели да РС сама схвати да то није добар пут.
Најавили сте могућност санкција према РС. Хоћете ли и ви као неки ваши претходници да смените председника РС или да некоме забраните да се бави политиком?
ЕУ је одобрила рестриктивне мере које би могле да се користе против политичара који својим деловањем крше неке основне европске, демократске вредности. Хипотетички то би могао да буде Лукашенко, Додик или можда неки Аустријанац. Европска унија би могла, што не значи да хоће, да замрзне сву имовину дотичног политичара, затим да замрзне пројекте у тој регији, а подсетићу да је директна помоћ буџету ове године износила 100 милиона евра, а као трећи вид санкција је забрана путовања у земље ЕУ. То су санкције ЕУ које се могу активирати.
Чули смо шта ЕУ може да уради, а какве санкције можете ви да повучете?
Високи представник има могућност да сам уведе санкције, као што је смењивање, укидања плата и забрана политичког деловања. У прошлости су се такве мере много користиле, чини ми се да је укупно 190 политичара, међу којима су била и тројица председника, удаљено из политике јер су били увучени у корупцију или су се понашали антидејтонски. Те мере се све мање користе, ја у суштини никога нисам склонио из политике осим два ситна случаја због корупције, али кажем да та могућност постоји.
Ви, дакле, размишљате о томе да смените Милорада Додика?
Размишљам, сигурно да размишљам, али нисам дошао до закључка. Све је то веома непријатно, јер смо у мају 2009. имали сличан неспоразум а сада се то понавља. Све је то велики неспоразум, међународна заједница никако не жели укинути РС и мени не пада на памет таква идеја, не смета ми ако РС има добре, специјалне везе са Београдом, али само желим да се не урушавају институције БиХ.
Али из РС можете да чујете да се многим потезима међународне заједнице само повећава степен централизације БиХ и постепено укида РС?
Није истина да међународна заједница жели да јача централизацију, али јесте истина да јачамо функционалност БиХ. Када погледате статистику и видите шта је радила влада у протекле четири године, видите да је то све поразно – једна невладина организација је израчунала да би ове странке, када би заиста желеле да испуне своје програме, морала да на томе раде наредних 150 година. Хрватска ће за неколико недеља или месеци добити статус чланице, Црна Гора је кандидатска земља, Србију то очекује, цео регион је кренуо, сви имају тај осећај да се крећу ка неком циљу, само у Босни ви немате тај осећај.
Да ли је Додик главни кривац или препрека или постоје и неки други одговорни лидери?
Ја знам да Додик жели у Европу, али не жели централизацију државе на задња врата. Европа не жели централизацију, али ако жели да издвоји новац за пољопривреду, а 40 одсто европског буџета се издваја за пољопривреду, онда Европа мора да има једну адресу, једну институцију са којом ће сарађивати. То министарство пољопривреде може да буде у Источном Сарајеву или неком другом месту у РС, може министар да буде Србин, али Брисел мора да има једну адресу са којом ће комуницирати. Апсолутни је императив да постоји једно тело, институција за државну помоћ јер у Бриселу желе да знају где тачно новац иде, како се распоређује, ко је за то одговоран. Додик добро зна да Европска уније то тражи категорички, али он се све време плаши централизације. Аустрија нема своју спољну трговину јер је та надлежност већ премештена у Брисел, све европске земље се одричу неких надлежности како би ЕУ била што ефикаснија, тако би и Босна за неколико година те институције пребацила у ЕУ, као што ће и Србија. То није антисрпски, није антиевропски, то је само функционално.
Ми сада наилазимо на захтеве из РС да се Електропренос БиХ подели на три дела, иако је седиште тог предузећа у Бањалуци, директор је Србин Душан Мијатовић, а предузеће има 200 милиона кеша. Читава Русија има један Електропренос, али би Босна морала да има три.
Зар вам не делује чудно да Европска унија у свим земљама снажно подстиче процесе децентрализације, залаже се да централна власт буде што мањег обима, осим у Босни где се та централна власт увећава?
Али извините, морам да вас прекинем, ја бих вас питао ко је централна власт у Босни? Премијер се зове Никола Шпирић и он је из Додикове странке, Средоје Новић је министар цивилних послова, Србин из Српца је државни тужилац, не може да буде српскије од тога. Један члан Дејтонског споразума лепо каже да се они могу договорити да мењају структуру државе, ви сада имате неке кантоне у којима Хрвати имају такву аутономију да се уопште не осећате да сте у Босни док гледате све те шаховнице, али понављам да морам да учиним све да централна власт нормално функционише.
Осећате ли се често као алиби за неуспехе овдашњих лидера? У БиХ и у региону се веома често могу чути изјаве да је високи представник нека врста губернатора, који не дозвољава партијама, лидерима, да воде самосталну политику?
Доста политичара у мени види јако добар изговор за неуспехе, али ја обично кажем да су моји претходници пробали и једно и друго - до 2006. интервенције високог представника су биле заиста масивне, али је учињен значајан помак. После 2006. године, међународна заједница је рекла: ајде да се мало повучемо и да омогућимо лидерима, странкама да сами реформишу земљу. Шварц Шилинг, Мирослав Лајчак и ја смо се трудили да што више оставимо лидере да се сами договоре, али, нажалост, то је било време стагнације.
Хоћете да нам кажете да би требало више да кажњавате?
Мени на улици људи прилазе и кажу да су разочарани, питају ме зашто више не кажњавате ове политичаре, прво казните Додика па онда и ове наше. Али то није стил Европске уније, ми не желимо кажњавати. Та могућност увек постоји али ми желимо једну фину комуникацију, сарадњу, јер је то кључно цивилизацијско питање – желимо ли да будемо у ЕУ или ван ње, желимо ли да имамо одговорну, ефикасну власт или не.
Како се Србија понаша према Босни? Очекујете ли да председник Тадић појача утицај на руководство РС?
Мислим да би било најбоље да суседне земље уопште не интервенишу већ да наставе да развијају регионалну сарадњу која је најбоља у последњих 20 година. Пре 11 година, прве комшије БиХ су били доктор Туђман и Милошевић, данас су то Јосиповић и Тадић и ко ту не види разлику, њему нема помоћи. Што се тиче председника Тадића, ја сам захваљујући мојим београдским пријатељима, као што су Миливоје Глишић и Миодраг Ђукић, упознао његовог оца док сам службовао у Београду. Био сам прошле године код њега, он ми је поклонио неке своје књиге, тако да познајем вашег председника 28 година, додуше знам више оца, али знам и председника. Борис Тадић је у свим јавним наступима увек био више него коректан и сада у Карађорђеву је изјавио да Србија никада не би подржала референдум о Босни и Херцеговини који би резултирао њеном поделом или губитком територијалног интегритета. Када су га питали да ли ће навијати за БиХ када су биле квалификације за светско првенство у Јужној Африци, он је рекао да ће наравно навијати јер је он рођен у Сарајеву, живео је овде шест година, на адреси Лењинова 1. Али Додик је рекао да неће навијати, иако је Тадић замолио све навијаче у Босни да подржавају Србију у Јужној Африци јер Србија тамо представља читав регион.
Очекујете ли од председника Тадића да убеди Додика да навија за Босну?
Може, али Додик је више кошаркаш, њега то више интересује од фудбала. Када причамо о односима Србије и БиХ, мене боли када се отвара мост између Србије и БиХ, а да се на отварању не види ниједан симбол босанске државе и да се не позове ниједан босанскохерцеговачки политичар. Могли би барем да позову премијера БиХ Николу Шпирића, који је из Додикове странке, али тамо видимо само заставе Србије и Републике Српске, што није коректно према БиХ. Када Тадић даје коректне изјаве према Босни, он мисли и на сувереност Србије и да принципе које тражи за своју земљу мора да поштује у туђој земљи. Није било лако Тадићу да издејствује да парламент Србије изгласа декларацију о Сребреници, нити када је два пута посетио Сребреницу, неки су га псовали али једна мајка му је рекла “добро је што си дошао, сине”. Нови квалитет регионалне политике видим у томе што се сада иде у Карађорђево, у место на којем су се раније водили сасвим другачији разговори о Босни, а сада се на симболички начин показује једна нова политика на Балкану.
Када смо код Карађорђева, за овдашњу јавност је све занимљивија посредничка или можда покровитељска улога Турске. Како ви, као главни представник међународне заједнице, гледате на турску мисију на Балкану?
Турска води веома мудру политику. Она није кум, већ рођак БиХ. Јер је милион, два милиона Босанаца после Берлинског конгреса добровољно отишло у Турску, због чега и турска држава осећа такву блискост према БиХ. Али ако погледате обим инвестиција, видећете да су оне јако мале, Турска као 16. економска сила на свету има 40 милијарди евра промета са Русијом, видим да се најављују значајни пројекти са Србијом, али ми је жао што није економски присутнија у БиХ.
Али, да ли вам смета што се као посредник у босанским споровима појављује Турска?
Не смета, али бих желео да Европа ради то што данас ради Турска. Европа има проблем јер до Лисабонског уговора није имала заједничку спољну, безбедносну одбрамбену политику. Госпођа Ештон је изабрана тек пре годину дана. Морамо јој дати још неко време да профилише своју политику, а Мирослав Лајчак, који јако добро познаје регион, задужен је за све земље које нису у ЕУ. Босна ће бити добар тест за Европу. Џабе идемо у Авганистан или на Блиски исток ако не можемо да направимо ред у Босни.
Поменули сте да Европа тек сада има заједничку европску политику. Којим се то механизмима раније креирала политика у Босни? Како сте ви као високи представник доносили одлуке, кроз контакте са амбасадорима великих земаља...
Ту је био господин Солана и Европска комисија која је увек била надлежна за све проблеме, али се дешавало да је потребно да прође неко време док се не донесу одлуке. Сада је ЕУ реаговала брзо на ове најаве референдума у РС, или када је почела либијска криза. Ми овде имамо Веће за имплементацију мира, које се састаје на нивоу амбасадора сваког петка, на нивоу политичких директора министарстава спољних послова имамо састанке пет пута годишње. Наша искрена жеља је да будемо непотребни, да БиХ баци штаке и стане на своје ноге и да решава своје проблеме на институционалан начин.
Постоји ли икакав датум или процена када би то могло да се догоди?
Ми смо 2007. решили да то учинимо, али је почела криза око трећег ентитета, онда смо 2008. поново рекли да желимо да затворимо уред ако се испуне пет циљева и два услова. То није испуњено. Први циљ је да се реши питање државне имовине. Моји људи су направили диск о државној имовини, где има хиљаду јединица државне имовине, међу њима су и три виле у Дубровнику, али је ту РС одлучила да донесе закон да сва имовина која се налази на територији РС припадне РС. То може да буде решење али само ако се договоре, јер рецимо касарне могу да буду у власништву РС само ако им Министарство одбране БиХ њих уступи или ако се направи договор. Тај закон је суспендован. Понављам да бих био најсрећнији ако бих могао да затворим капију, угасим светло и одем код жене. Видите како она изгледа, а да само знате како пева!
Босански Хрвати су веома незадовољни јер у два наврата нису успели да изгласају хрватског члана Председништва БиХ који ужива њихову подршку. Видите ли то као озбиљан проблем?
Нажалост, међу босанским Хрватима има доста фрустрација. Мислим да би било значајно да они добију свој телевизијски канал и да се нађе неки начин да за члана Председништва БиХ буде изабран човек кога подржава већина хрватских бирача. Ту су разни модели да се то уради, да ли кроз избор у Дому народа или у општинама са већинским хрватским становништвом, али је јасно да су они фрустрирани што други пут немају свог представника у Председништву БиХ. Мада се то може гледати и обрнуто, да грађани бирају политичаре не по неком националном кључу већ по свом ћеифу, како се овде каже. Могу да кажу: Жељко Комшић је поштен политичар, живи у истом стану, није се обогатио и желимо да он буде члан Председништва.
Није спорно да је он добио те гласове, само је спорно да је за хрватског члана Председништва изабран неко ко нема подршку хрватских гласача?
Европски град културе је био град Сибиу у Румунији у којем нема један посто Немаца, али је одавно градоначелник Немац. Он им је у кампањи рекао да ће довести Мерцедес, Сименс и у томе је успео и ево већ четврти мандат води тај град, чак је имао шансе да постане премијер. Овде су још увек етнички принципи важнији од грађанских.
Постоји ли опасности од формирања трећег ентитета?
Било је неких тенденција у прошлости, али је Хрватски народни сабор мудро поступио и смирио страсти. Босна не би била Босна без Хрвата.
У којој мери вам је раније познавање балканских неприлика помогло у обављању ове функције или вам је можда одмогло јер сте постали сувише блиски и немате дистанцу према народима, људима, обичајима?
То се стално питам. Ја сам пети пут на Балкану и мислим да ми то искуство помаже, јер од Тутина до Триглава знам све језике, дијалекте, народе, мада бих неки пут желео да ништа не знам. Убеђен сам да ми помаже то раније искуство, али ми никако није јасно зашто је тако велика разлика између доброте обичних људи, интелектуалних и образовних квалитета и политичких елита. Ја сам у Београду често долазио у станове где не видим зид од хиљаде књига, када сам ишао у посету код Тадићевих родитеља питао сам мајку да ли да донесем Моцарта или француске композиторе, она ми је одговорила да више воли француске. Хоћу да кажем да код обичних људи често видим квалитете које немају политичари.
Колико се пута изненадите у обављању свог посла?
Највише када видим да људи који су разочарани политиком и стањем у земљи опет гласају за политичаре који су их разочарали. Често помислим како овде имамо спој најгорих политичара и најбољих људи.
Средином осамдесетих година сте били аташе за културу аустријске амбасаде у Београду. Да ли сте могли да претпоставите да ће се земља распасти на такав начин?
Напустио сам Београд 1986. године, када су били неки конгреси писаца по Војводини и осетио сам неке центрифугалне силе. Ја сам то индиректно у једном извештају написао да Југославији можда прети иста судбина као Аустроугарској, али нисам написао распад. Осетио сам неко незадовољство у ваздуху, Словенци су тада добили своју авиокомпанију Адрија ервејз, Хрвати су били веома незадовољни што нису добили, а у Београду је та напетост око Косова расла. Не сећам се да је ико причао о проблемима у Босни.
Батић Бачевић, НИН