Преминуо је 26. септембра 1860. године. Био је вођа Другог српског устанка, кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1958. до смрти, који је поставио темељ независности Србије. Борио се и у Првом српском устанку, али се 1813. предао Турцима после пропасти устанка и помогао им да умире Хаџи- Проданову буну 1814, да би 1815. у Такову дигао устанак у којем је потукао Турке. Споразумом с Марашли Али-пашом добио је за Србију ограничену аутономију. Затим је, вешто користећи неспоразуме Русије и Отоманског царства, издејствовао султаново и међународно признање, што је крунисано хатишерифом из 1830, којим је Србији призната унутрашња самоуправа, а Милошу наследност кнежевског достојанства.
У унутрашњој политици био је деспот, безобзирно се богатио и није презао од физичких ликвидација, почев од убиства вође Првог српског устанка Карађорђа 1817. Под притиском Милетине буне, на Сретење 1835. издао је сободоуман устав, којем су се успротивиле Русија, Отоманско царство и Аустрија, па га је убрзо укинуо. Био је приморан да се 1839. повуче с власти у корист сина Михаила, а на престо га је вратила Светоандрејска скупштина 1858.