А онда су у коризмена одрицања хрватски бискупи удјенули и пост и молитве за тројицу генерала. То онда, отприлике, ваљда значи да се до подне вјерници моле за Распетога, а од подне за ухапшене, којих је, примијетили сте, у складу с кршћанском митологијом – тројица. Чињеница да су Готовина, Чермак и Маркач практично постављени пред исти олтар, у исту мисао и у исту молитву с Исусом, може се схватити на два начина. Или је ријеч о несхватљивом богохуљењу, над којим се палата од оникса надвила попут куле бабилонске, с којим су смртници, то јест хрватски бискупи, одлучили преузети прерогативе драгога Бога. Или су, предвођени Јосипом Бозанићем, тројицу генерала метафоризирали у особи Исуса Криста, те су у њиховој борбеној мисији пронашли елементе мисије која је Исуса довела до Голготе. За обичнога човјека, онога који не држи до коризме, не пости за генерале, али за Исуса понешто осјећа, и живи у Хрватској, не зна се која је од ове двије могућности гора и страшнија.
У Хрватској се ових дана већ најављују јавни скупови, на којима ће се ишчекивати доношење хашке пресуде, а већина медија – заправо сви електронски, али и најважнија новинска издања – радикализирају атмосферу, и полажу сву своју вјеру, земаљску и небеску, у невиност тројице генерала. Лудило вјерскога фанатизма нашло се, као што се увијек у овим крајевима нађе, на истој линији и у истој кампањи с лудилом национализма. Започињу тједни и мјесеци пријетњи и застрашивања, који ће трајати све до избора, или до тренутка када нетко у Бриселу не примијети шта се у Хрватској догађа, па запријети Загребу, једнако небеском, као и земаљском. И један и други су, наравно, врло сензибилизирани на пријетње из Брисела, јер се оне не тичу метафизике, него се тичу новца. Тичу се фасаде хрватскога домољубља и богољубља, начињене од драгога и полудрагог камења.
А Готовина, Чермак и Маркач се свих тих људи, хрватских бискупа, као и њихових хадезеовских вазала, заправо тичу колико и све жртве, једнако хрватске, колико и српске и бошњачке, ратова у којима су тројица генерала учествовала. Дакле, не тичу их се нимало. И не тиче их се баш нимало колико ће, и хоће ли, ти људи одлежати на робији. Они су само згодно средство, потрошно оруђе, за владавину народом и државом. На крају, ако вјерници буду постили, ако не буду јели, моћи ће више новаца даровати цркви. Банално, али истинито.
Миљенко Јерговић, Политика