У потпуности сам задовољан премијером. Морам да признам да нисам очекивао да ће сала Изабел Бадер биоскопа бити испуњена до последњег места. Дан пред премијеру, схватио сам да је интересовање за пројекцију велико. Ипак, нисам се надао баш пуној сали, али ето и то се догодило. Изузетно ми је драго што је тако, јер мислим да филм има поруку која је веома значајна за нас. Посебно ми је драго што је у сали било исто толико људи разних других националности колико и нашег порекла. У правом смислу речи, била је то међународна публика, и добра прилика за мене да опробам на какав пријем ће филм да наиђе.
Да ли сте задовољни пријемом на који је филм наишао код публике?
Реакција публике је била фантастична. Са пажњом су одгледали сат и четрдесет минута филма. Пратио сам реакције и видео да су људи потпуно ушли у причу и да филм заиста делује емотивно на гледаоце. И то не само на наше, већ и на "рођене Канађане" да тако кажем. То сам управо и желео, тј. да овдашњим људима пренесем мало нашег изворног осећања и да им кроз њега понудим нашу природну склоност ка истини. По реакцијама људи који нису нашег порекла, чини ми се да сам у томе успео, и на то сам посебно поносан.
Како вам изгледа филм сада када је приказан на великом платну, по први пут у присуству публике? Да ли бисте нешто променили у филму, сада када сте га видели у сали?
Мислим да не бих ништа променио. Филм "Од Београда до Багдада" сам снимао имајући у виду публику која никада није чула за Скота Тејлора. Желео сам да га представим као личност и да гледаоце увучем у његов свет. Као што знате, Скот је веома популаран међу нашим људима у расејању, нарочито овде у Канади и Америци, али већина наших људи у Србији никада није чула за њега. Ја сам, правећи филм, имао у виду управо ту публику. Ако ми се на пројекцији у Торонту можда учинило да експозиција филма треба да буде краћа, или да сам причу о његовом заточеништву у Ираку већ чуо, то је зато што о Скоту већ много знам од раније, као и ви. Али мислим да ће на публику у Србији то деловати другачије, као што мислим да ће сви они делови филма који се односе на свакодневни живот у Канади бити интересантнији за наше људе у домовини, него за нас овде који већ знамо како се овде живи, јер и сами живимо такав живот.
Да ли мислите да у филму има превише или премало политике?
Реакције гледалаца су све одреда биле позитивне, али ја сам се у једном тренутку запитао да нису можда неки гледаоци очекивали више политички филм, више филм-полемику, а заправо добили "уметничку" слику о Скоту Тејлору, борцу за истину, који попут Давида у борби са Голијатом овде води борбу за истину са неизвесним исходом. Свесно сам изабрао тај пут. Ја сам уметник, а не новинар. Овај филм не иде путем доказивања истине, он делује директно на емоције и кроз њих покушава да утиче на наш став о догађајима који нас окружују, чији смо сведоци и учесници и да утиче на наш став о животу који живимо, или на који смо натерани да живимо.
Филм ће се приказивати ускоро и у Београду?
Добили смо позив да прикажемо филм у Сава Центру кроз месец дана, пред око седамсто гледалаца. Организатори желе да се после филма одржи и разговор са нама, Скотом и са мном. Ми смо прихватили позив, и ја сада журим да завршим титловање на српски, јер је филм као што знате цео на енглеском језику. Још увек чекамо одговор са Фестивала документарног филма у Београду. Ако нас позову, биће то две пројекције у Београду у року од недељу дана. Прва би, наравно, била на фестивалу.
СКОТ ТЕЈЛОР
Награђивани канадски новинар који живи у Отави, власник војног часописа ‘Esprit de Corps’. Стални је критичар америчког и канадског војног ангажовања у земљама Трећег света. Написао је више књига на тему америчке спољне политике и војних дешавања. Међу њима “ИНАТ – Слике из Србије и рата на Косову”. Хваљен и куђен од стране америчког и канадског естаблишмента, где је добро познат по свом бескомпромисном стилу извештавања о потезима познатих политичара. Извештавао је из Београда под бомбама, осуђен на смрт у заточеништву у Ираку... Наоружан само истином, Скот Тејлор се бори до краја !
Какви су, госодине Тејлор, ваши утисци са премијере? Да ли сте задовољни реакцијом публике?
Био сам фасциниран бројем људи који су дошли да гледају филм - сала је била пуна до последњег места. То ми говори да још постоји велики број Срба који се сећају свега што се догађало пре десетак година. На премијери сам био дирнут подршком тих људи мени и ономе што радим. То је за мене био дирљив тренутак.
Који моменат са снимања филма вам је остао у најживљем сећању?
Најтежа сцена на снимању филма за мене је била када смо снимали интервју на Гроунд Зеро у Њујорку. За време док је камера ишла, скупило се много људи који су били знатижељни да чују моје коментаре. Било ми је изузетно тешко. Осећао сам се веома нервозно да на таквом једном месту, где постоји тај споменик, оптужим америчку спољну политику. На тренутке ми се чинило да ће нас због мојих коментара присутни напасти.
Како је било радити са режисером Радославом Огњеновићем?
Радослав је веома приватна, самостална личност, са сопственом визијом какав филм жели да направи. Овај филмски пројекат је био пуних шест година у пост-продукцији. За све то време, то је био потпуно његов пројекат. О свим стварима у филму је он одлучивао. Ја сам у целости видео филм први пут тек на премијери 25 фебруара 2011.
РАДОСЛАВ ОГЊЕНОВИЋ
Награђивани српски фи лмски редитељ који живи у Торонту. Режирао је више од 60 документарних фи лмова за Радио Телевизију Србије (РТС), и још много за независне филмске продуценте као што су Авала Филм, ФРЗ Београд, Застава Филм и други. Режирао је телевизијски играни филм “У срцу моје плавуше” у коме су главне улоге играли млади глумци Соња Савић, Бранимир Брстина и Светислав Гонцић. Филмови су му учествовали на фестивалима у Београду, Стразбуру, Лондону, Кембриџу и Рејкјавику. Живео је у Лондону, у Енглеској где је радио за Ранк Филм Студиос. У Торонту је основао филмску продуцентску кућу GRAYSTONE FILMS за коју је режирао дугометражни документарни филм ОД БЕОГРАДА ДО БАГДАДА (2011)
* Movie Trailer: ОВДЕ
* Director Radoslav Ognjenovic
Video Interview: ОВДЕ
Ивана Ђорђевић, Новине