Да ли и данас у позадини актуелне државне политике стоји исти човек као и те давне 1991. године - Добрица Ћосић?
Да. Кад је пролеће 9. марта ’91, на кратко, ослободило медије у Србији, у тексту објављеном у Политици питао сам Ћосића: Шта ће му, после службе на „Галебу“, чамац из Пожаревца? Тај Милошевићев чамац постаће брод, а Добрица његов главни кормилар, стожер ратног хушкања и одбране ратних злочина, главни диригент антиевропског оркестра у Академији наука, међу писцима, владикама, у многим медијима, у власти и опозицији, како за време рата тако и сада.
Недавно је по Интерполовој потерници ухапшен Јован Дивјак којег Србија гони за злочин у Добровољачкој улици. Ивица Дачић, тадашњи портпарол СПС-а, истакао се у изјавама о потреби за истрајношћу Србије у захтеву за његову екстрадицију. Како то коментаришете?
- Чојство је, по Марку Миљанову, бранити другог од себе. У трагичним ратовима у бившој Југославији, било је доста примера и таквог српског чојства. Требињца Горана Алексића убијају Срби јер је бранио комшију муслимана. Београђанин – Сарајлија Јован Дивјак није отишао на Пале, одакле је гранатирано Сарајево, него је остао у Сарајеву и бранио свој град. Он је, због тога, издајник и злочинац за многе Србе који људску и националну етику нису учили од Марка Миљанова него од Слободана Милошевића. Кад ово разуме министар Дачић, ако разуме, друкчије ће и да мисли и да говори.
Да ли СПО има план за јачање свог утицаја на политичкој сцени Србије и да ли нам га можете представити?
- Један аналитичар рече ових дана: Капа доле СПО и Вуку за политику коју воде од 9. марта ’91, али та политика је странку бацила на маргину. Сложио бих се са овом дијагнозом. Ипак, нећемо напуштати своја уверења. Идемо у сусрет гибањима у којима ће та уверења све више добијати на значају.
Како коментаришете актуелну реконструкцију Владе Србије и шта би, по вашем мишљењу, требало да учини нови тим премијера Мирка Цветковића?
Реконструкција Владе биће кречење фасаде, ако не уследи реконструкција државне стратегије. Морају се сасећи расипништво и многе Колубаре. Неколико стотина милиона евра годишње плаћамо илузију „очувања суверенитета над Косовом“. Колико се расипа на разне прославе, славе, преславе, академије, показне вежбе, параде... Колико ће коштати министарска конференција несврстаних и шта ће тај скуп држави која хоће статус кандидата у ЕУ? Само овај новац да се преусмери сиромашним и сељацима, одмах би било боље. Повампирује се дух оног национализма који Србију свађа са суседима и са демократским светом, слаби је и срамоти. Како друкчије разумети државну стратегију да се Србима у Хрватској врати конститутивни статус из времена Југославије? Или захтев да исти статус добију и Срби у Црној Гори, која је себе дефинисала као државу грађана а не ниједног народа, па ни црногорског? Како бисмо реаговали да Хрватска и Црна Гора затраже исто и од Србије? Шта то радимо и зашто?
Да ли живимо у доба поремећених друштвених вредности и колико је 9. март мера тога?
- Да. Живимо у систему опасно изокренутих вредности. Криминал је мерило престижа, морал је реч без значења, а сиромаштво кривица сиромашних и презрених.
Драгољуб Мићуновић, тадашњи председник ДС
Митологизација је сувишна
- Догађаји од 9. марта 1991. су обележили оштар сукоб опозиције и режима. Иако је брутално угушен већ првог дана, митинг је био увертира за 11. март када су студенти организовали демонстрације и када је дошло до прихватања њихових услова, као што је пуштање из затвора Вука Драшковића. Свака даља митологизација с петооктобарском револуцијом је сувишна из два разлога. Прво, 9. марта се окупило 20-30.000 људи који су се потукли с полицијом. Друго, 5. октобра је опозиција добила изборе које тадашња власт није хтела да призна. Због тога се окупило неколико стотина хиљада људи што је довело до пада режима. Актери демонстрација 9. марта и актери 5. октобра нису исти. Ипак, догађаји из 1991. заслужују да буду обележени у српској историји.
Др Борисав Јовић, тадашњи председник Председништва СФРЈ
Бранио сам државу
- Немам више воље да о томе да причам, већ сам сто пута објаснио извођење тенкова на улице Београда које му се ставља на душу. Они треба да се запитају: они нису одговорни што су хтели да руше државу насилним путем, а ја сам одговоран што сам је бранио. Одлуку о интервенцији Војске донело је Председништво СФРЈ, на писмени захтев Србије.
Велимир Илић, лидер Нове Србије и тадашњи члан СПО
Вук није хтео да иде до краја
- Када смо долазили на митинг, тог 9. марта, пре двадесет година, намера нам је била да идемо до краја, да се изборимо за демократске промене. Међутим, Вук Драшковић, који је и био вођа тог протеста није био спреман да иде до краја. То знам, јер сам све време био са њим. Чини ми се да се уплашио од свега што следи и у једном моменту, када је ушао у републичку скупштину практично је стао и није знао шта даље.
Када је изашла војска на улице Драшковић је затражио од нас да се разиђемо, како не би дошло до отвореног сукоба демонстраната и војске, а реакција власти била је таква да је полиција почела да хапси, приводи и малтретира учеснике демонстрација. Драшковић није успео да искористи ту позитивну енергију која је бујала код омладине. Многи су се запитали зашто нас је Вук и звао на демонстрације кад нас моли да се разиђемо. Тачно је, могло је да страда више људи тог дана да је он био одлучнији, али можда свега оног што се касније дешавало не би било. Не би било распада Југославије, ратова, и овога што се сада дешава са Косовом. Верујем да би из тих демонстрација изашли ипак са мањим жртвама, него што је страдало због режима Слободана Милошевића.
Радован Рака Радовић, тадашњи посланик СПС
Највећа српска брука
- Демонстрације из 1991. су највећа српска брука. Тада смо показали како смо несложни, јер су одмах након тога почели ратови у Хрватској, БиХ и Косову. Сви ти догађаји су требали да се реше на другачији начин. Исто тако, 5. октобар је био тотални промашај и ништа не значи у нашој историји.
Жика Миновић, тадашњи директор и главни уредник Политике
Дан кад сам постао издајник
- Девети март је био прва и највећа демократска побуна после Другог светског рата из које се развио демократски покрет против Милошевићевог режима. Данас се заборавља да је 9. март био не само претеча 5. октобра већ и незаборавна демократска инспирација за увођење Србије у слободни свет. Зато мислим да тај догађај треба проучавати и дати му место у политичкој историји Србије. Лично сам га доживео као своју професионалну и политички метаморфозу. Као главни уредник Политике тада сам отворио странице листа за опозицију. У истом броју Политике објавио сам два говора Вука Драшковића, због тога ме је Милошевић истог момента сменио са дужности главног уредника, уз њему одговарајући додатак - да сам издајник. Милошевић се никада није ослободио страха од деветомартовског демократског духа.
Бранислав Лечић, лидер „плишане револуције“
Да смо издржали још мало...
- Догађаји од 9. марта 1991. били су припрема за 5. октобар. Можда да смо тада, као што је била моја опсесија, издржали 40 дана на чесми не би било ни режима Милошевића, ни рата, ни бомбардовања. У том случају постали бисмо прва демократска држава у бившој Југославији, као и лидер у политичким и економским променама друштва. Пре 20 година издржали смо десет пута мање, па смо зато морали да чекамо још десет година да дође до 5. октобра. Генерално нисам незадовољан, али сам незадовољан неприхватањем демократије као система од власти, али и од грађана.
Бора Ђорђевић, рокер, учесник демонстрација
Биће нових
- Данас на 9. март гледам као на једну велику пропуштену шансу. Слоба је још тада требало да падне, а спасила га је само репресија коју је употребио. Сам 9. март нема већи симболички значај од 5. октобра, који је битнији јер је тада урађен посао који је започет много раније. 9. март је само претеча 5. октобра. Оба дана су се у Србији одиграле социјалне револуције и врло је могуће да у будућности дође и до нових.
Бојана Лекић, тадашњи извештач Радија Б92
Стандарди су нам пали за 20 година
- И тада и сада је јасно да су формални захтеви због којих је 9. марта 1991. организован митинг били само повод за окупљање, а не и прави узрок. Па ипак, после свега што нам се десило делује готово невероватно да су стотине хиљада људи били спремни да протестују и због права на објективно информисање, а да касније много горе ствари нису биле довољно велики разлог да народ дигне свој глас. После 20 година од 9. марта са жаљењем могу да констатујем да су нам стандарди пали уместо да порасту. Такође, мислим да 5. октобра никада не би било да није било 9. марта. Истовремено ми је жао што је очито да нам је праг трпљења превелик, да нам је по свему судећи потребно превише трагедије да би нам прекипело, што пребрзо заборављамо и што из свега што нам се дешава извлачимо мало поуке.
Добривоје Будимировић Биџа, тадашњи посланик СПС
Све су то плаћене душе извеле
- Ни демонстрације 1991. ни петооктобарски догађаји 2000. нису одиграли значајну улогу у српској историји, с обзиром на то да је сценарио био исти. Све су то плаћене душе извеле. Исти организатори и исти извршиоци, односно намере Европе која се залаже да Србина-православца нигде нема. Од 1991. континуирано Србијом владају ЦИА, МИ6, и људи школовани по Сегедину, Будимпешти, Америци и Великој Британији. Они су почистили бившу Југославију и почистиће и садашњу Србију, док ”газдама” то буде у интересу.
Александар Тимофејев, тадашњи новинар Студија Б
Прва победа народа
- Демонстрације 9. марта свакако представљају веома важан догађај у новијој историји Србије и реч је о првом великом пражњењу народне енергије у жељи за демократизацијом и освајањем слобода. Нажалост, тај датум памтим и по потпуно бесмисленом насиљу полиције Милошевићевог режима над на народом. Из данашње перспективе када се запитамо да ли се тада могло више постићи, свакако да је могло више, али у том тренутку то је била, такорећи, прва победа народа.
Веран Матић, тадашњи главни уредник Радија Б92
Створен „губитнички менталитет“
- Демонстрације и догађаји око 9. марта дефинисали су све касније протесте бруталном интервенцијом полиције и изласком војске на улице, демонстрацијом решености режима Слободана Милошевића да се на најбруталнији начин обрачуна са политичким противницима. Свака следећа генерација, протести и лидери имали су то у виду и то је створило „губитнички менталитет“, јер са друге стране није било решености да се погине за демократију, да се проведу у затвору године због слободе или слично. Потпуно одсуство свести о потреби изградње инфраструктуре, снажења партија, унутрашње демократизације довело је до десет година агоније у покушају рушења Милошевића. Што се тиче 5. октобра, ова два датума су антиподи - 9. март морао је да буде 5. октобар, а 5. октобар био је последњи тренутак.
Снежана Чонградин, Данас