Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Шта се дешава у Србији

2011.02.22

И пријатељ мог пријатеља, инжењер електротехнике Влада Ј. био је један од оних који су својевремено одлучили да се одазову позиву Министарства за дијаспору и Министарства за науку Србије и врате се у земљу. Прави шок је доживео већ када му је секретарица Министарства послала мејл у коме је писало да треба да дође на разговор у Немањину прекосутра, као да живи на Чукарици а не у Америци у Чикагу, а убрзо је уследило и отрежњујуће суочавање са реалношћу.
Али ево шта он сам о томе пише свом и мом пријатељу. „Одмах се видело да смо сви ми ситна риба за министра и његово особље, несто што је њему потпуно споредно дато да уради. Они су, додуше, упркос великом броју људи који су желели да се врате, обезбедили радна места само неколицини, углавном докторима наука, и то на неким институтима док су остали морали да одустану и врате се тамо одакле су дошли, где су уосталом имали далеко више од онога што им је овде нуђено, брзо схвативши да би живети у Београду као подстанар или са кредитом за стан и хранити породицу са неком мизерном платом макар и због патриотизма било превелика жртва. И тако је то почело и завршило се јалово!!“
А да бисте схватили ко је и какав је онај који упркос вербалним позивима и маркетиншкој кампањи власти суштински није потребан Србији цитираћу део писма у коме Владимир говори о себи, својој породици и бизнису. „Нама је овде врло добро и лепо живимо. Имамо кућу какву нисмо могли ни да сањамо, посао какав сам увек желео, а то је да будем на челу пословне јединице која се бави електротехничком струком. Деца су нам добра, лепо васпитана и добро уче у школи. Побожни су и чврсто држе веру наших старих предака. Имамо добре пријатеље и овде у граду, а и у Чикагу. На послу је велика гужва. Мој сектор је прошао преструктуирање и изашао из кризе са рекордним профитом.

Отворио сам нове групе за електромагнетну компатибилност и поузданост дизајна и нову лабораторију за тестирање, па преговарам са управом фирме за проширење пословног простора и инвестицију од 2-2.5 милиона долара. Није досадно. Али бих волео да се све ово дешава у Србији!“
Ипак оно што је мени у целој причи било најинтересантније јесте његово виђење онога што се дешава у Србији. Тај поглед са стране, који нам понекад недостаје. А он о томе свом пријатељу пише следеће. „ ...јасно је да је Србија на ивици финансијске пропасти и да пара нема ниоткуда... нема организовања индустрије на бази знања и конкуренције... пољопривреда је такође слаба и само трговина и услужне делатности функционишу... велики гиганти су или уништени или су продати. Створени су монополи да би велики и локални тајкуни могли да профитирају без праве конкуренције и део онога што зараде поделе са политичким партијама финансирајући њихове кампање... западне компаније углавном занима продаја, па у Београду имају представништва или продајне објекте, свесни да је њиховим производима готово немогуће конкурисати јер имају читаве армије инжењера који непрекидно раде на развоју нових производа... зато ми у Србији, баш као и Пољска, Ческа, Словачка, Мађарска, Румунија и помало Бугарска, можемо да добијемо да радимо само нешто маргинално, односно да производимо такозване некритичне компоненте за њихове финалне производе... а све то се прилично јефтино већ ради у Кини и у Индији, где је тежисте нешто више на интелигенцији тј. софтверу... а у том и таквом глобалном привредном амбијенту Србија покушава да привуче инвеститоре тако што ће да им да још боље услове него Румунија и Бугарска, односно све за џабе!!“ Чуј за џабе, а оних 10.000 ЕУР по сваком новом радном месту приде?
Зато генерално ствари са Србима у дијаспори по Владимиру стоје овако. „Морам ти рећи да сам својевремено био и у Rolling Meadowsu на презентацији коју је америчким званичницима и српским бизнисменима приредила SIEP-a -а и позвала их да дођу у Србију, уложе новац и покрену бизнис... а они опет не долазе... зато што немају поверења, што виде висок ниво корупције, велику и спору бирократију, људе који хватају кривине и остале мане и недостатке. И што не верују у политичку стабилност.“
Горан Петровић, Данас

Ауторска права Радио Оаза 2026