Са роботом у Белу кућу
Научноистраживачки и менторски рад Маје Матарић усмерен је ка постизању што већег личног потенцијала. Циљ јој је да развије интелигентне, безопасне, безбедне, и по цени приступачне роботе који могу помагати људима којима је помоћ неопходна за боље сналажење у спољном свету.
– Моја истраживачка група осмислила је роботе који помажу болесницима после срчаног удара како би били више и боље мотивисани за рехабилитационе вежбе, потом болесницима с Алцхајмеровом  болешћу да користе когнитивне игре, како би смањили когнитивни губитак, као и деци са аутизмом да науче друштвено понашање и да се могу играти с другом децом. Мој рад је у истраживачкој фази, па се нисмо још концентрисали на патентирање и комерцијализацију – додаје наша лекарка.
Она чврсто верује да ћемо у следећих десетак година видети резултате овог истраживања и да ће хендикепираним особама, које су често запостављене у друштву, живот бити увелико олакшан. Охрабрујуће вести за све оболеле, поготово зато што ови роботи неће бити скупи (коштаће као један компјутер), биће једноставни за употребу, поуздани, безбедни, и ефективни, већина оболелих моћи ће себи да их приушти, како би имали персонализовану помоћ за сопствене личне потребе и за све оно што озбиљно недостаје у њиховом животу.
– Домен мог интересовања је прибављање персонализоване технологије која укључује однос живе особе и робота тако да особа има обуку али и мотивацију да ради све што је потребно за опоравак. Те потребе нису специфичне само за једно оштећење или обољење, па сам зато свој рад проширила од физичких на когнитивна оштећења, са потреба деце на потребе старијих особа.Чини ми се да је то област где је помоћ најнеопходнија: многима је потребна лична нега више сати у једном дану, свакога дана до краја живота. Пошто нико не добија довољно неге, технологија је ту да премости јаз између потреба и онога што се за те људе може учинити – сматра Маја Матарић.
Отворена за сарадњу
На питање да ли сарађује са колегама из Србије и да ли би се ангажовала да њене колеге буду гостујући лекари у нашој земљи, наша саговорница каже:
– Тренутно не сарађујем ни са ким у Србији али сам отворена за све предлоге и сарадњу...
Говорећи нам понешто и о свом приватном животу, докторка Матарић каже да је у Америку отишла као тинејџерка. Имала је подршку мајке, професорке београдског факултета, и оца инжењера, узор јој је био деда, револуционар и адвокат, и други деда, фармер и салашар.
– Сада се супруг и ја узајамно подстичемо у научноистраживачком раду. Највише времена одлази нам на наше троје деце и рад. Пре сам се бавила роњењем, сликарством, свирала на клавиру, дизајнирала и израђивала накит, планинарила и трчаламаратон, а сада сам срећна што могу рећи да као родитељ троје децеимамиспуњенесве аспекте живота...
За веома важну активност наша саговорница сматра управо активно учествовање удечјем школском раду, нарочито у периоду када почињу да формирају важне одлуке за будућу животну каријеру.
– Девојчице реагују на притисак друштва и уврежена застарела схватања их одбијају од науке и инжењерства. Ја желим да будем узор који ће их мотивисати да се посвете науци и инжењерингу, показујући им колико су фасцинантни и колико стварно могу променити свет – толико у овом јављању из Америке од наше успешне докторке...
Мирјана Сретеновић, Политика