Истог дана, заједно са Индијанцима, победу је извојевала још једна дуго обесправљена и угњетавана мањина - афро-амерички фармери. Амерички конгрес усвојио је, а председник Барак Обама потписао, закон којим се Индијанцима и црним фармерима обезбеђује одштета у износу од 4,55 милијарди долара - првима за одузету земљу, а другима за дискриминишуће услове који су многе црне фамере довели до пропасти и губитка земље. У складу са овом одлуком, америчка влада платиће Индијанцима 3,4 милијарде долара на име одштете за неправду од пре стотину година, од чега ће 1,4 милијарда бити подељена између око 280.000 Индијанаца, колико их још живи у САД, док ће са преосталих две милијарде бити основан фонд преко којег ће им бити омогућено да купују земљу.
Председник Барак Обама изјавио је у Конгресу да је ово „важан корак ка помирењу” и да је „поносан” што ће коначно бити начињен. Са друге стране, иако задовољна успехом који је оценила као „историјски дан за све Индијанце који су толико дуго чекали на правду”, Кобелова је упозорила да је сума коју држава намерава да исплати знатно мања од онога што Индијанци заслужују - 47 милијарди долара, колико је тражено у тужби против Бироа за индијанска питања, коју је поднела 1996. године.
Ниподаштавање према Индијанцима слично ономе које је показао Доуз показала је, током процеса на основу ове тужбе, и садашња америчка администрација предложивши да новац од одштете не буде предат самим Индијанцима, него да све оде у један фонд којим би управљала држава. „Рекли су да смо глупи и неспособни и да не можемо сами да водимо своје финансије. Рекли су да ће они управљати новцем у складу са највишим стандардима”, рекла је Кобелова када је чула предлог Бироа за индијанска питања током суђења. Она је америчке власти оптужила и за покушај преваре, јер су пређашња искуства са оваквим фондовима, познатим као „Индивидуални индијански новац” била таква да су „федералне власти губиле податке о власницима рачуна и уништавале или затурале архиве”, тако да „стотине и хиљаде Индијанаца никада нису добиле свој новац”. Она је проценила да је на овај начин Индијанцима од 1887. године ускраћено чак 137 милијарди долара. Кобелова је током процеса америчку владу оптужила и за лицемерје, јер прогања Швајцарску због јеврејског новца из Другог светског рата, док истовремено над Индијанцима чини још већу неправду”. На крају, одлука суда била је компромисна и Индијанцима само остаје да се надају да ће две милијарде њиховог новца које ће отићи у заједнички фонд заиста бити искоришћене за куповину земље њиховим породицама.
Остатак од 4,55 милијарди долара, колико је одобрио Конгрес, биће исплаћен црним фармерима обухваћеним поравнањем из процеса „Пигфорд против Гликмана“ из 1999. године који је окончан поравнањем у оквиру којег је америчка федерална влада требала да одштети црне фармере који су тврдили да су им званичници Министарства пољопривреде ускратили државну помоћ или их за њу преварили. Да би добили део од ових 1,15 милијарди долара, неопходно је да су се оштећени бавили пољопривредом или то покушали да учине између 1981. и 1986. и да су тужбу због дискриминације поднели пре 1. јула 1987. Чињеницу да су црни фармери у Америци били дискриминисани доказује и статистика која показује драстичан пад у њиховом броју и у површини земље коју поседују. Тако је 1920. сваки седми фармер у САД био Афроамериканац, док је 60 година касније црнац био тек сваки 67, а данас црнци чине мање од један одсто свих фармера у САД. Црнци су 1919. поседовали шест милиона хектара земље, док је та површина до 1982. смањена на 1,2 милиона хектара.
Борбу црних фармера предводио је Џон Бојд Млађи, председник Националног удружења црних фармера, који је пажњу јавности на своју битку скретао тако што се Капитол Хилом возио у великом трактору који је назвао „Правда”. Прошлонедељну одлуку Конгреса Бојд је назвао „претерано закаснелом правдом за црне фармере”. У Бојдовом удружењу тврде да су у тренутку када се случај „Пигфорд“ појавио пред судом црни фармери дневно губили око 400 хектара земље и да се то у највећем броју случајева дешавало због „дискриминаторског и расистичког става званичника Министарства пољопривреде” који црнцима „нису давали приступ кредитима, програмима, хитним позајмицама и успоравали процес додељивања новца”. У складу са овом одлуком, црни фармери који су пропали добиће обештећење у износу од по 50.000 долара, али нису сви задовољни овим решењем. „Нисмо желели 50.000 долара. Желели смо назад своју земљу”, рекао је један од црних фармера који су недавно демонстрирали у Вашингтону.
На крају гласања о овом закону у Конгресу, који је усвојен са 256 гласова за и 152 гласа против, конгресмен Џејмс Клајбурн рекао је да се овим „уклања мрља са историје САД и исправљају неправде”. „Оно што се десило афро америчким фармерима и Индијанцима је погрешно и ми смо то сада исправили”, рекао је он. Иако су чланови обеју странака рекли да подржавају одштету фармерима и Индијанцима, неки од републиканаца противили су се овом закону тврдећи да је тужба црних фармера „пуна преваре”, јер има више захтева за одштету, него црних фармера и ово назвали „одштетом за ропство”.
Одлуци Конгреса да исплати одштету црним фармерима обрадовали су се и Хиспаноамериканци који су, такође пре десет година, поднели тужбу због дискриминаторске праксе у Министарству пољопривреде и захтевају одштету. Њих предводи Лупе Гарсија из Њу Мексика који је 1999. године изгубио 250 хектара земље, како тврди, због дискриминације. Тужба Хиспаноамериканаца није, међутим, добила исти статус као и она коју су поднели Афроамериканци и Индијанци. Као ни у два успешно решена случаја, Министарство пољопривреде не негира постојање дискриминације ни у случају Хиспаноамериканаца, али за сада не постоји добра воља да се и њима исплати одштета. Од подношења тужбе, седамнаест фармера из ове групе је преминуло.
Филип Pодић, НИН