После тога, песник се ипак, жени, другом женом. Исте те 1895. године  умире Ленка, а он одлази у Венецију где, између осталог, посећује цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте). Управо од тренутка Ленкине смрти и сусрета са грандиозном лепотом цркве Лаза Костић ће у себи носити ову песму, све док није добила пуни сјај, и постала опроштајна песма, једна од најлепших у српској поезији. А да је то тако потврђује и његов лични дневник у коме је записао: “Знате, за мене Ленка није сасвим мртва…она долази да ме види у сну. Али кад ми се јави Она, то није сан као други. То баш она буде ту. Она удеси сан. Она уђе у моју памет, моју душу за минут један, и изађе из ње са сном“....
Поред надахнутих реферата о овој најпознатијој песми Лазе Костића на скупу уприличеном поводом стогодишњице песникове смрти било је речи о свемоћи метафоре у његовим раним делима о којима је говорио Душан Иванић, отисцима језичке прошлости у Костићевом опусу на који се осврнула Јасмина Грковић-Мејџор, језику његових песама који је публици приближио Предраг Пипер. Било је речи и о феномену мушке лепоте у делу Костића о коме је говорила Зорица Несторовић, као и о митском поимању света и женским ликовима у његовој поезији. Академик Љубомир Симовић дао је осврт на Костићеве трагедије, док је Марта Фрајнд посветила реферат његовим позоришним критикама. Реферати Ксеније Марицки Гађански и Ивана Гађанског били су посвећени паралелама о Костићу и антици, док је Саша Радојчић говорио о Костићу дијалектичару.
Лаза Костић је рођен у Горњем Ковиљу   1841. године, а преминуо у Бечу 1910. године. Докторирао је права у Пешти, а био је и професор гимназије, бележник и сенатор. Од 1883. био је редовни члан Српског ученог друштва, а 1892. постао је почасни члан Српске краљевске академије, док је право чланство добио почетком 1909 године.
Милена Глувачевић, МРС