Истовремено, желела се истаћи дистанца према њиховом претходнику, Друштву народа, које није успело да спречи избијање Другог светског рата. Колико је намера да се спречи понављање тог ужасног колективног искуства била у корену идеје о оснивању УН, говори измедју осталог и чињеница да тада, и још неко време, у њихове редове нису могле да уђу земље поражене у Другом светском рату.
УН су својом првобитном организацијом и саставом представљале одраз послератног устројства света: медју првобитним чланицама (укупно 51) није било места за земље поражене у рату, колоније су враћене својим господарима, а формиран је Савет безбедности чијих је пет сталних чланица добило право вета. Резолуције Савета безбедности УН једине се сматрају обавезујућим за чланице организације, за разлику од одлука Генералне скупштине УН које имају карактер препоруке.
Истовремено, динамичан развој света после 1945. године захтевао је непрекидно нове приступе и одговоре, тако да се може рећи да еволуција УН одражава еволуцију модерног света.Она је почела убрзо по оснивању УН.
Свет, тек закорачио у мир, поделио се на два жестоко супростављена блока, што је обележило наредне деценије. Та два блока се, додуше, нису никада директно сукобила, али су свој утицај одмеравали у многим локалним оружаним сукобима широм света, које УН, управо због своје организације, нису могле да спрече.
Доцнији развој света и сазревање свести о самоопредељењу народа, о значају људских права и повезаности политичког и економског развоја, нашли су израз и у УН, кроз њихове одлуке и акције.
Деколонизација је довела до значајног пораста броја чланица УН, постојање нуклеарног и другог оружја за масовно уништење учинило је све мање вероватном његову употебу, а глобалне економске кризе све више намећу сарадњу, уместо конфронтације.
Свет, који је данас много више повезан него у време оснивања УН, све више се заједнички бори против болести и сиромаштва, неједнакости и дискриминације, против окрутности према цивилима у рату и експлоатације жена и деце у миру, али и глобалног отопљавања и природних катастрофа.
Данас је број чланица УН достигао 192.
Не престају, медјутим, захтеви за реформу организације, при чему се најчешће упире прстом у Савет безбедности, на који се пре свега гледа као на затворени клуб нукеларних држава. Углавном се захтева да се повећа број сталних чланица тог тела, како би се боље одразила структура савременог света и у њему нашле државе које имају све значајнији утицај или представљају својевремено занемарене делове света. Реч је пре свега о Немачкој, Јапану, Индији, Бразилу и још неким земљама. Расправе о томе су у току и засад се не назире исход, али нико не доводи у питање легитимност тих захтева.
Додатан проблем за УН представља и финансирање, засновано на обавезним и добровољним доприносима. Протеклих година многе земље су касниле са уплатом обавезних доприноса, а посебно лош имиџ у том смислу имале су САД у време владавине Џорџа Буша млађег. Садашњи председник САД, Барак Обама, уложио је доста напора да ту слику промени - обновио је америчко финансирање УН, али и окончао бојкот Савета УН за људска права.
Танјуг