Прављење хлеба уз помоћ механизације узима маха у деветнаестом веку. У књизи „Шест хиљада година хлеба немачког Јеврејина“, историчар Хајнрих Едуард Јакоб, каже да хлеб није само најважнија прехрамбена намирница цивилизованог човека него и цивилизацијска тековина, битан елемент људске историје, религије и културе. Због хлеба су вођени сурови ратови, склапана примирја и савези. Хлебом су се украшавале свечаности, уприличавали црквени обреди и народни обичаји. У хлеб се уграђује нада човечанства да док је њега неће бити глади. Х. Е. Јакоб у својим истраживањима, води нас кроз шест хиљада година дугу историју хлеба, односно сетве, жетве житарица, пре свега пшенице, млевења житног зрневља, мешења и печења хлеба и других пецива, снабдевања становништва, посебно војске, аграрне политике, богаћења и сиромашења, глади и изобиља, промена државних граница и демографске слике светског становништва у вези с родним и неродним годинама и вештином људског управљања производњом и расподелом хлеба. На почетку аутор нас води у древни Египат, који је имао срећу да га река Нил обдари плодном земљом и пшеницом и чији су људи, углавном робови фараона, овладали припремом и производњом пшеничног квасног хлеба, основне намирнице старих Египћана, послом који су искључиво обављале жене. Драгоцен за одржавање живота, хлеб је врло брзо постао симбол богатства, ритуал духовности, одраз културе. Стари Египћани су пре 6.000 година били први нама познати мајстори у припремању хлеба. У древном Египту хлеб се у непромењеном облику производио 2.500 година. Постоје докази да су прве јавне градске пекаре настале истовремено кад и пирамиде- каже Димитрије Вујадиновић, истраживач – културолог, аутор међународног пројекта „Хлеб - светска баштина”, додајући, да је употреба квасца била генијално, вероватно случајно, откриће у дугој историји хлеба, а на основу историјских доказа извесно је да су Месопотамци и Египћани знали за квасац, мада другачији него што је данашњи. Управо и квасни хлеб је био један од три разлога који су довели до несагласја, а касније и поделе, хришћанске цркве на католичку и православну. Др Драгомир Сандо, духовник цркве Св. Петка у Београду, каже да с обзиром на то да је човек духовно и материјално биће, потребна му је како духовна тако и материјална храна, под којом се подразумева и хлеб. Зато је Христос изговорио чувену молитву: „Хлеб наш насушни дај нам данас.“ И на тај начин се и Христос изједначава са хлебом. Из тих разлога хлеб је темељ литургије тог времена и сваког другог богослужења. И управо у литургији уздижемо глас и кажемо: „Твоје од твојих“, изговарамо зато што тако узвраћамо Господу због свих силних дарова које добијамо и на тај начин се обичан хлеб преображава у истинско тело Христово. И онда га као тако животородног уносимо у себе уз молитву: “Тело Христово примите!“ Тако да се на крају даје и нафора свом народу у цркви као један наставак благодарнога хлеба. Х. Е. Јакоб пише, да је још у Светом писму забележено, како је Господ Јеврејима, након што су изашли из Египта, четрдесет година, колико је и трајао пут до Обећане земље кроз пустињу, свако јутро бацао с неба ситне комадиће хлеба - мана, којима су се Јевреји хранили. Мана својим обликом подсећа на нафору коју данас добијамо у цркви на крају литургије. Израелци су прихватили поруку свог бога „у зноју лица свога, јешћеш хлеб свој“, док су будисти у прављењу хлеба видели врхунац патње, па су се, уместо пшеници, радије окренули производњи пиринча око којег је било потребно мање труда и зноја. У историји људског рода било је култура које су хлебно тесто правиле као нико пре или после њих. Балкански и словенски народи су придавали хлебу магијски, култни и културни значај. Стари Грци су изворно били пастири и ратници. Почетак производње хлеба у Грчкој везан је за култ богиње Деметре и Елеузинске мистерије, када је снага грчких држава већ била на измаку. Према предању, богиња земљорадње Деметра била је туђинка, досељеница из Азије, која је поседовала такву харизму да је, где год би сишла на Земљу. Мит о Деметри и Персефони, њеној кћери која је невина „допала оног света“, из којег је ускрсла, једини је од прехришћанских митова од којег је хришћанству претила опасност јер се превише приближио хришћанском миту о транссупстанцији – светој еухаристији претварања Христовог тела у хлеб и вино. За разлику од старих Грка, Римљани су били надасве практични људи. Усавршили су млинове које су покретали кажњеници, животиње или текућа вода, и правили су, за оно време, лепе и модерне хлебне пећи. Римско жито гајено је и скупљано и изван Италије, у његовим провинцијама широм Средоземља. То је жито држало римску државу на окупу јер је „задовољавало и најбогатије и најсиромашније“. Римски богаташи јели су хлеб разних уметничких облика. Нордијске религије обрађивању њива приступају нечисте савести. Обичаји којима приступају сејању и жетви значе одбрану од увређених духова земље. Обрада земље испуњавала је страхом и Келте, и Германе, и Словене. Али ни од њиве нису могли побећи. Богињу облака Фреју свештеници су заменили Маријом, мајком Исусовом, чији култ је заменио и култ Деметре. Природњаци и хемичари покушали су да Француској подаре јефтин хлеб, али без резултата. Род је био слаб, а млинари су кварили брашно мешајући га с песком и пиљевином. Хлеб је био један од водећих актера Француске револуције. Пред јуриш на Бастиљу Парижани су се поздрављали жакерским поздравом le pain se léve (хлеб устаје). Хлеба, заправо, није било. Француски народ дигао се 14. јула 1789. године, на јуриш заузео Бастиљу, али сиротиња није дошла до хлеба. Наполеонов презир према ратарству коштао га је губитка освајачких ратова. Да је изгубио рат постао је свестан кад су његове дивизије остале без хлеба и кад је, вративши се у Француску, затекао гладан народ.
Хлеб је најзаступљенија храна на свим трпезама света, људи знају невероватно мало, рецимо, о његовим многобројним симболичним значењима у култури, религији, обичајима и веровањима.
У истраживањима националног уметника Светлане Стевић-Вукосављевић забележено је да је, према српском предању, „у Првом времену било свега у изобиљу на Земљи. Жито је ницало само, није га човек сејао, већ је збирао класове колко му треба. Јели су се каша и зоб, зрневље. А кад се изврши то време, Бог научи људе да ору земљу и да сеју јечам, жито и раженицу. Тада је пчела као извидница Бога дошла да види шта је ђаво створио. На својим чарапицама је однела Богу брашно из воденице. Не могавши да каже Богу ђавољу псовку, од стида је поцрнела, а Бог је благословио да се од брашна меси лебац да се свет рани. Одузео воденицу ђаволу и дао народу на управљање. У исто време Виле Богиње научише жене да месе погачу, да праве црепуље од земље и да их запрећу у ватру и тако пеку лебац да се свет рани. Остави Бог Славу и друге благдане, како би деца његова стално била у вези са њим, да се не подају злом духу. Виле Богиње научише женску чељад да месе славски колач и друге обредне хлебове, како да их ките, стављају знамења на њих, као знак да се сећамо својих предака, Високог Божјег Слоја и да памтимо од кога смо потекли. И то је знак да смо одани верни Богу Оцу, Ствараоцу свега у Васељени. Тако славски колач представља Васељену, на њему су представљени владаоци у њој, Сунце, Месец, звезде, Света књига живота, Свето дрво, знак изобиља и вечног живота. Затим жито, виноград...Колач који се меси на Бадње вече, представља Васељену. На њему су Сунце, Месец, звезде, бадњак, књига живота. Затим се месе остали колачи свињарица, овчарица, трмчарица, говедарица, волови или некад јелени, али се не једу тада, него на Нову годину. Затим њива, срп, коса, ливада, плетеница и други симболи. За Божић се месе гуске, голубови, голубице, за Бога, Божју Мајку и за сваког укућанина према старејству и тако се и ките, како коме доликује. Тице доносе Младог Бога и Ново Лето. Такође се меси чесница, негде од кукурузног, а негде од житног брашна. Представља Планету Земљу сав буј на њој, кућу, човека и све што му је Бог даровао да би опстао на земљи. У чесницу се меће честица од врата и представља праг, бадњак - шуму, гору, затим од суве шљиве шљивар, жито, кукуруз, бели пасуљ за живину, шарени за говеда, коње, сува паприка за башту, босиљак за здравље, тикве и на крају дукат или сребрна чиста парица. За Нову годину србску месе се васељице од житног кукурузног брашна. Шарају се цевком од чунка са разбоја. Васељице су округле, представљају Васељену за небројено звезда, а једна је главна на средини Северњача. Шаре које представљају звезде су у виду мрвица – троје. Укућани их не једу ради живота, већ их ваде и дају кокошкама да буду здраве. Први дан пролећа Младенци, месе младенчиће у виду младог Месеца, као заштита младунчади, јер према предању младенци доносе кључеве од пролећа. За велигданске колаче – хлебове, меси се Сунце и у средини ставља црвено јаје, као знак живота и рађања, затим Сунчићи и гргурци, који представљају зачетак живота, односно мушко женско јединство. Премазују се јајетом да би представљали Сунце – светлост. А на Сунце и Сунчиће се стављају шарена јаја и стављају на сто. За Ђурђевдан се меси бушан колач. Који представља Сунце и ставља се у ведрицу, кроз њега овчар музе овце и касније га једе, јер представља заштиту од злих очију. Кумовска погача се намаже јајетом и украси разнобојним вајкарем – вуницом црвеном, плавом и белом. Около погаче се обмота вуница и направи се крст преко ње и ставе се четири слова С од теста. Све представља Васељену, односно везу кума, његових кумова са Богом Оцем свега у Васељени – Капу Небеску. Стоји на столу испред њега, а када трећи дан кум ломи погачу, то представља крај свадбе. Сви обредни хлебови се на празник дају за здравље том дану, Богу, Божјој Мајци и свим укућанима.
Погребни хлебови се месе са четири тројне свеће, које представљају владавину Божју на све четири стране света, Сунце које осветљава умрлу душу, Крстуш који представља звезду водиљу умрлог. За 40 дана месе се Сунце, Месец, Звезде украшени путеви Божји, Божје стубице, Светом Ранђелу, колач Великом, Тројичком и Св. Илинском Петку, јер они воде душу у Рај и још се месе бабице уштинуте на четири стране, као симбол главе човека“.
На нашој планети око три милијарде људи свакодневно једе више стотина можда и хиљада врста пецива, док око милијарду сиромашних свакодневно покушава да преживи уз минималну количину хлеба. Срби за разлику од неких народа много воле хлеб и једу га уз сваки оброк, неки чак и уз супу, што је за становнике других држава незамисливо. С обзиром на то да се највише конзумира од белог брашна, због не сачуваности целовитог зрна, самим тим и свих хранљивих састојака нема велика хранљива својства. Житарице јесу ризница протеина, угљених хидрата, дијетних биљних влакана, витамина Б и Е групе, али искључиво ако су интегралне. Сама житарица је квалитетна само ако су очувана сва три слоја: спољашњи омотач мекиња, клица, и ендосперм. Лако се варе и имају значајне хранљиве и биолошке вредности, због чега је неопходно да је свакодневно око 50 одсто житарица у зрну заступљено у људској исхрани. Високо хранљив производ је и бесквасни хлеб од ражи и пшенице, направљен према специјалној технологији. Међутим, данас се употребом електричних млинова, због масовне производње, уништавају најквалитетнији састојци хлеба, услед чега касније могу настати и многе болести. Дијабетес, срчана обољења, висок ниво триглицерида и холестерола су само нека од обољења која због уношења рафинисаних житарица могу настати.
Хлеб, дакле, храни, али и лечи.
МУЗЕЈ ХЛЕБА
Само у Европи постоји око 40 музеја хлеба. Највећи и најпознатији је у Улму у Немачкој, у којем постоји репрезентативна библиотека књига посвећених хлебу.
Србија, такође, има „Музеј хлеба“ у селу Пећинци 1995.године настао је пројекат сликара Јеремије „Јеремија – српски музеј хлеба“. На око 2000 метара квадратних смештене су збирке са око 2000 предмета. Основна концепција поставке има за циљ да покаже пут зрна пшенице од „земље преко хлеба до неба“, кореспондирајући са циклусом Јеремијиних слика. Експонати из етнографске поставке су подељени у три групе: оруђа за обраду земље, алати за припрему хлеба и збирка од 96 обредних хлебова, који су подељени по групама: божићни, славски, свадбени, подушни. Неки од експоната потичу из праисторије, а може се видети и жрвањ из неолита.
ХОМОЉСКА ЛЕГЕНДА
НАОРИЦА
Према предању из Хомоља, „у прадавна времена Србско царство беше велико и лепо, ал изненада га нападну три опаке војске из три царства туђинска и околе ји. Србски цар шта ће поче са војском својом да се повлачи у планину. Направише логор среде неке велике Горе и ту стадоше да већају војне старешине с царем, шта ће и како ће. И стадоше да се моле Богу и искаше помоћ и храброст. То гледаше Виле Богиње, заштитнице Србске војске (Србскога рода), па брж набраше жито. У то време је жито ницало само. Стукоше га у ступе па скупише ливадско сито, које се од тад зове вилино сито и просејаше брашно кроз њега, Скупише росу јутарњу и замесише колач. Најстарија вила умеси колач и накитише га сес свим знамењем. Изнесоше га на Сунце, а како лепо беше, Сунце се упре, те се колач брж испече. Покрише га велом вилинским и понесоше га да ране војску, да би добила снагу. То све виде Бог, па му би мило што се тако брж испече, па се брж угради калуђером, па узе једнога Анђела из Раја стигоше сви у исти час пред цара и војску. Цар и цела војска падоше ничице на колен пред њи. И ту се силно помолише и одслужише службу и Бог пререза вилински колач и даде свакому и најмањем војнику, по наорицу од њега. Како војска прими ту наорицу, тако доби невиђену снагу и храброст и победи све три војске и ослободи своје царство. А од тога доба остаде да се у црквама даје наорица (нафора).
Александра Даничић, НИН