Јевтовић је 23. октобра 1944. године, на рампи у Љубићу, био тешко рањен у борби против Немаца, у обе руке и ноге, и остао одузет. Лечен је у пољској болници у Брђанима где су га заробили борци 17. крајишке дивизије, којом је командовао потпуковник Марко Месић, одвели у Горњи Милановац и, без пресуде и разлога, стрељали на данашњем Брду мира.
„Он није никога повредио нити убио, већ је тешко рањен од окупатора, борећи се за слободу своје земље”, написала је ћерка. Годину касније (10. октобра 1945), Срески народни суд у Љубићу прогласио је Милутина за народног непријатеља („Искључиво из политичких и идеолошких разлога”, закључује данашњи суд) и конфисковао сву имовину: три парцеле у Доњој Трепчи (1,49 ха) и једну црну краву. Суд партизанске власти истовремено је одредио: „После смрти или преудаје Анђелије, мајке пок. Милутина, предаће се управи народних добара на слободно располагање и две парцеле у КО Мојсиње (1,58 ха)”.
Одлучујући о поступку рехабилитације, веће Окружног суда (Радослав Петровић, Милета Масларевић, Милан Ћурчић) имало је пред собом записник Среског суда у Чачку из 1958. године, са сведочењем о Милутиновом случају. Ту су речи Богдана Бојовића, коме је Јевтовић јуна 1944. био командир чете, али је овај (Бојовић) ускоро пребегао у партизане. Затим Радована Ћусловића, па Милутинове жене Босиљке („Милутин је био добар и поштен човек, невина жртва револуције”). Драгослав Урошевић, припадник НОП-а, изјавио је тада да се Милутин залагао за заједничку борбу четника и партизана против окупатора.
Касније су ратни хроничари овог краја, и неки учесници тих догађаја, доводили у рођачку веза потпуковника Марка Месића и данашњег шефа хрватске државе Стјепана Месића. Једна актуелна хрватска интернет страница (www.vojska.net) на следећи начин то демантује: „Српска пропаганда именује Марка Месића као брата или стрица Стјепана Месића, за што нема никаквих доказа”.
Иначе, посмртне остатке Милутина Јевтовића родбина је кришом пренела Милановца у Трепчу.
- Мој деда по мајци, Бојо Јовановић, официр који је био у ропству, распитао се после рата и ступио у везу са човеком у Милановцу који је закопао мог оца. Он је деди дао изрешетану капу и показао место, па су наши ноћу пренели Милутинове кости на гробље у Доњу Трепчу и сахранили их поред његовог оца да не би копали нови гроб јер би се онда открило. Не знам које године је то било, али сигурно пре 1954. кад је умро деда Бојо - каже за „Политику” Олга Танасковић.
Њена мајка, Милутинова супруга Босиљка, преудала се после рата. Међутим, уз пуну сагласност другог мужа, године 2002. подигла је у Трепчи заједничку гробницу и споменик Милутину и себи, и сахрањени су ту једно поред другог пре две године, кад је Босиљка умрла. Милутинова удовица дала је још да се на спомен уклеше епитаф:
„Страдао си невин за слободу/ ти си понос нама и народу./ Да се такав злочин не понови/ да твој пример служи домовини/ опомена нек′ потомству буде/ кад су ′људи′ убијали људе/”.
Гвозден Оташевић