После Костајничке буне Пеција је два пута пао Турцима у руке. Тако је доспе и у Истамбул где је осуђен на смрт, али под условом да буде погубљен у свом крају јер је "тамо највише зла починио". На путу у родни крај Пеција је побегао Турцима код Крагујевца где је добио место стражара у тополивници. Ту је остао све до новог устанка у Босанској Крајини 1875. године, а када је вест о том устанку дошла до Петра, одмах је приступио устаницима и већ 28. августа учествовао у бици код села Гашице. Тог дана Петар Пеција се још једном показао као велики јунак и вођа устаника надјачавши Турке и нагнавши их у бег. Међутим, недуго после, а прича се због издаје неког Илије Чолановића, Турци изненадише устанике и после дугог и жестоког боја разбише хајдуке од којих неки побегоше у Просару а њих педесетак са Пецијом на челу, остадоше да се боре на обали реке Саве.
Потерани турском силом Пеција и устаници успели су се докопати лађе и прећи преко реке, али без заклона, изложени турској пушчаној ватри готово сви изгинуше. Само Пеција и два човека остадоше живи, али Петар, немирног и храброг духа, уместо да се склони, изађе на чистину и повика на Турке: "Ево Турци, нека знадете, Пеције нисте убили, још је жив, и наскоро ће вам се осветити". Тог момента га је погодило турско тане и на месту га убило. Било је то 10. септембрa 1875. године. Међу народом је кружила прича да га није убило пушчано зрно већ је пушка била набијена пшеницом. Мртвог Пецију са Корманошем и осталим јунацима, другови сахранише у селу Јабланцу ниже Јасеновца а десет година после погибије Пецијине су кости пренешене и похрањене код манастира Моштаница у Козари близу Козарске Дубице.
ВикипедилА