Размишљања о заједничком уџбенику већ су била на „дневном реду” историчара у региону, али изгледа да нису имала већег успеха.
– Било је много иницијатива, велики број сусрета историчара, велики број конференција, невладине организације су покретале заједничке пројекте, али резултати сем објављених, мање или више вредних радова, нису посебно значајни. Једна немачка фондација покренула је и годинама финансирала дијалог хрватских повјесничара и историчара и радови су објављени. У Солуну су направљени приручници, који нису наишли на позитиван пријем, ако се не варам, ни у једној земљи. У Србији о уџбеницима говоре и пишу они који који не пишу уџбенике, оценама се свако бави, па ако може и да се узме неки евро од разних пројеката, онда је ствар потпуно јасна. С друге стране, није реално очекивати да деца у осмом разреду буду само историчари и то научници, који би схватали тешко и понекад сурово историјско наслеђе. Такође, уџбеник је само средство, и не утиче само он на формирање историјске свести – истиче Павловић.
Идеја о заједничком уџбенику је одлична, али практично немогућа. За овакво тврђење историчар Слободан Марковић, одговорни уредник за посебна и универзитетска издања у Заводу за уџбенике и наставна средства, наводи више разлога.
– И у Србији и у Хрватској постоји неколико издавача уџбеника, у нашој земљи чак и не постоји ограничење броја издавача, па теоретски можете да имате и више десетина уџбеника из историје, што значи да би овакав заједнички уџбеник користило можда пет одсто ученика. Такође, мислим да би код нас, кога год да узмете од историчара да ради на томе, тај одмах био оспорен од осталих. Питање је, затим, када се има у виду најновији период ратова деведесетих година, докле је посао историчара, а одакле почиње оно што је предмет интересовања политиколога. Бројне архиве су још затворене, а не можете да пишете историју на основу новинских чланака – каже Марковић.
Заједнички уџбеници историје регионалног карактера засада нису могући ни у Босни и Херцеговини. „Уџбеници произлазе из наставног плана и програма, а БиХ нема јединствени план и програм, јер је ова материја у надлежности министарстава просвете, а њих у БиХ има 12 – два ентитетска и 10 кантоналних”, објашњава начелница Одељења за средње образовање Министарства просвете и културе Републике Српске Славица Купрешанин. То, међутим, није једина препрека.
– За нас у Републици Српској рат вођен у БиХ од 1992. до 1995. године био је одбрамбено-отаџбински, а у Сарајеву ни данас не одступају од тезе да је то била српска агресија на БиХ. Осим тога, у нашим уџбеницима Гаврило Принцип, атентатор на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, третира се као херој, борац за ослобађање БиХ од окупације, а у федералним он је терориста – упозорила је Купрешанин.
У бившој Југославији свака република и покрајина имала је своје наставне планове и програме и своје уџбенике историје и није било озбиљних иницијатива за израду јединствених уџбеника историје, истиче мр Жељко Вујадиновић, професор националне историје од 15. до 19. века на бањалучком Филозофском факултету.
– По налогу разних међународних фактора, у БиХ су формиране комисије за избацивање ’непримерених’ садржаја из уџбеника за националне предмете. Изражени напор првенствено међународних чинилаца, који су подржавале разне просветне институције из Сарајева, да се на нивоу БиХ израде јединствени уџбеници за ’школску историју’ није реализован. Противили су се представници и Срба и Хрвата. Важно је напоменути да у БиХ постоје бошњачки, хрватски и српски уџбеници из свих националних предмета, не само из историје. Не могу се отети утиску да су, и поред начелно привлачне и племените идеје, сада главни заговорници јединствених уџбеника истомишљеници оних који су се својевремено залагали за разбијање СФРЈ. Њихова је главна намера да се пише, прича и предаје пожељна историја, да се избегне њена легитимна употреба. Та конзервативно историцистичка струја, снажно потпомогнута америчким ревизионизмом, залаже се за нормализацију прошлости чак и преко престанка проучавања историје, која само оптерећује будућност. То се не односи само на школску историју, већ и на историјску науку – објаснио је Вујадиновић.
Одговор на питање може ли се направити заједнички уџбеник историје потражили смо и код надлежних у хрватском Министарству знаности, едукације и спорта. Нажалост, ни после три дана нисмо их добили.
Б. Марић – Ј. Чалија, Политика