Свет треба посматрати као апсурд, рече давно Албер Ками. Ова његова крилатица, која је изродила читав правац у књижевности, данас нигде није тако актуелна као у Србији. Јер где се диљем наше планете може наћи на једном месту толика концентрација актера нерешених афера, који не само да годинама нису процесуирани него ноншалантно напредују у служби.
Дуг би био списак „друмских“ и иних мафија, похапшених јер су ојадиле државу, а онда, кад се слегне прашина, пуштених „због одсуства ваљаних доказа“. Таквих је било у готово сваком сектору, од царине и здравства до јавне чистоће... Али, да не грешимо душу, ни у свету нису ретки случајеви кад се преко пајташких веза одуговлачи суђење или пере досије.
Оно што је наш специјалитет то је да афераши, уместо да тихо седе у својој мишјој рупи, добијају боље функције, па испада да је муљање чак препорука за аванзовање у каријери. Како друкчије објаснити да је један од главних осумњичених у афери „индекс“, за продају испита на Правном факултету у Крагујевцу, данас његов декан, а до оптужби је био само шеф катедре. У Смедереву пак лекарки која се сумњичила да је издавала лажну документацију за инвалидске пензије то није сметало да догура до функције заменика градоначелника. А у домаћим „Железницама“, чија је имовина пре смене Миланка Шаранчића развлачена као алајбегова слама, двојица њених службеника, која су добрано завукла руку у џеп тог предузећа, уместо да одговарају, добила су високе функције.