Својим ненаметљивим и јединственим стилом, чистим језиком, ушао је у сваки буквар и читанку. Радовић је позивао родитеље да туку децу, али тек кад примете да деца почињу да личе на њих, говорио је: "Дајте ми добро дете, па да видите какав сам ја отац", "тешко је бити дете и бити добар", "ко уме да воли, не би требало ништа друго да ради". Лепе у једноставности, реченице није лако стварао. Сарадници га описују као на моменте тмурног новинара уз пепељару пуну опушака и корпе згужваног папира. Забележено је и да је одлазио из редакције, уз тресак врата, на неколико дана, да би се вратио са новим идејама. Генерације које данас имају преко четрдесет година сећају се култне емисије "Београде, добро јутро", где је сваког јутра говорио приче које су сви знали и осећали, али тако нешто раније нико није рекао, или написао. Афоризми, којима је будио Београђане у својој емисији, касније су објављени у три књиге, под истим називом. Житељи престонице, очарани пишчевим бритким пером су свако јутро у седам и петнаест слушали пет нових Душкових афоризама које су после преносили онима који их нису чули. "Нерад држи говор раду", писао је Радовић и био уверен да би људи могли бити бољи. "Али нико неће први да почне. Сви имају лоша искуства." Имао је оправдање за сваку људску слабост. Причао је и да само „кукавице воле по неколико жена. Храбри мушкарци не плаше се ризика да воле само једну жену“. Било је и оних који су Радовићу стварали проблеме због изреченог у емисији – "Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других", на захтев ондашњих челника Савеза комуниста Београда, његова емисија је скинута с програма. После забране схваћено је да је много већа штета, од евентуалне користи такве политичке одлуке, а аутор је на предлог да емисија буде настављена одговорио: „Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме.” Касније када се разболео, није се жалио, а једном је казао "У мени се нешто дешава. Откако сам престао да се обраћам Београђанима, изгубио сам моћ говора, тешко говорим, а и ослабио сам." Умро је 16. августа 1984. године у Београду, остављајући ненадокнадиву празнину љубитељима писане речи и свима који су његове поруке примали пуним плућима и преносили пријатељима.
Дела Душка Радовића превођена су на све значајније светске језике. Добитник је наших најугледнијих награда: „Невен“, „Младо поколење“, „Награде змајевих дечјих игара“, „Награде стеријиног позорја“, „Седмојулске награде“, као и дипломе Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен. Страница „Душко Радовић" на Фејбуку тренутно има више од 100.000 поштовалаца.
Душица Матицки, МРС