Психолошки ефекти које музика има на човека, попут изазивања и модификовања различитих емоција, расположења и когнитивних стања, несумњиви су а истраживања лучења „хормона стреса“ у људском телу то и потврђују. Мерењем нивоа кортизола пре и после емитовања «опуштајуће» музике код пацијената подвргнутих различитим медицинским захватима, утврђено је да музика заиста смањује ниво хормона стреса за време медицинске интервенције.
Код здравих људи, музика је у стању да смањи ниво хормона стреса али их она може и повећати, зависно од врсте и контекста. У ситуацијама када треба мобилисати организам, као што је то у случају рата, или тешког физичког рада, ритмична музика брзог темпа попут марша повећава ниво ових хормона. Повећавањем нивоа хормона стреса позитивно се утиче и на запамћивање садржаја учења које се одвија у том тренутку или непосредно после.
Музика и учење
Још је Платон тврдио да је музика ефикасније оруђе за образовање, од било ког другог. Кључни експеримент Френсис Раушера и Гордона Шоа 1993.године изазвао је талас изненађења, интересовања и различитих интерпретација које трају до данас. Аутори су групи од 36 студената, између два тестирања интелигенције, емитовали Моцартову Сонату за два клавира у Д-дуру „К.448“ у трајању од десет минута. Ретест је показао пораст интелигенције за 8-9 јединица. Овај ефекат трајао је 10-15 минута и заснивао се на порасту тзв. спацијално-темпоралног расуђивања које се највише користи у математици и природним наукама, а представља и важан део вештине код хирурга, пилота, архитеката, уметника, и инжењера, као способност ″виђења″ и манипулисања предметима у тродимензионалној равни.
У неколико узастопних експеримената 90-тих година прошлог века са основношколцима који су имали часове клавира у трајању од неколико месеци, истраживачи су успели да докажу да се ово дејство може продужити уз свирање и певање и то за 34-46%, да долази до побољшања математичких вештина решавања разломака и пропорција, као и квалитета пажње.
Стручњаци овај утицај објашњавају сличношћу структуралних образаца музике и математике називајући ове две науке «дуетма између две стране мозга». Наиме, истраживања електричне активности мозга показала су да распоред тзв. тонотопичне мапе (путање у мозгу које учествују у одређивању тона одсвираног на клавиру) у слушној зони мождане коре умногоме личи на клавијатуру, са једнаким размацима између октава. Ове мапе су за око 25% веће тј. развијеније код људи који се баве музиком!
Моћ Моцартове сонате
Моћ музике може се видети и у њеној способности да изазове или заустави епилептичке нападе (тзв. музикогеничка епилепсија). У току трајања епилептичких напада код 29 пацијената узраста 3-47 година, група аутора екпериментисала је са различитим музичким материјалом који се смењивао са периодима тишине. Добијена је значајна разлика у смањењу дужине напада код 23 пацијента са 62% на 21%, али само за време емитовања Моцартове Сонате за два клавира К.448. Такође,овај ефекат се испољио и код пацијената у коматозном стању, који су, дакле, музику примали само несвесно.
Музиколози Моцартову музику описују као архитектонску јер се заснива на истим математичким идеалним пропорцијама и структурним законима хармоничности по којима су грађене многе познате катедрале, а Др Гордон Шоу објаснио је ефекат ове Моцартове сонате откривши да су аферентни неурони организовани у стубове и да комуницирају међу собом током слања електричних импулса. Сваки стуб неурона добија свој тон, а њихов рад на компјутерском моделу представљен је као низ музичких тема. Музичко дело најсличније овим темама управо је наведена Моцартова соната.
«Музика на води»
Још 1982. године истраживачи са Универзитета Тексас, експериментисали су користећи једно друго класично дело- Хендлову Музику на води коју је он као дворски композитор, створио за тзв. «музику у позадини» током путовања краља Џорџа И низ Темзу,
желећи да утврде да ли ова музика има одређени ефекат на способност памћења код студената. Постигнућеу памћењу било је несумњиво боље код групе студената који су у току учења слушали „Музику на води“. Овај резултат објашњавају налази бугарског психијатра Георгија Лозанова о синхронизацији телесних ритмова (откуцаја срца,можданих таласа) са пулсом музике. У том смислу, најповољнији ефекат има музика барока, са својим правилним и предвидивим пулсом и готово математички осмишљеним мелодијским обрасцима. Таква музика смањује пулс, опушта мишиће, али истовремено оставља мозак будним, а уводи у познато „алфа стање“ у коме се наш мозак „одмара“.
Према Британској организацији за епилепсију, истраживање је указало на само још једно дело са „Моцартовим ефектом“ и то је песма грчког композитора Јанија ″Плажа″. Према тврђењу часописа британског Краљевског медицинског друштва ово дело има слично дејство због сличности у темпу, структури, мелодијској и хармонијској консонантности и предвидивости.
Деца и музика
Уметност, нарочито музика, ако се доследно и упорно примењује на прави начин, може да оствари упечатљиву разлику у начину на који деца обрађују информације. Потребно је почети са музичким искуствима за још нерођено дете у мајчином стомаку, преко брижљиво одабраних дечјих песама у предшколском и раном школском периоду, као и увођењем правих музичких вредности у току школовања. Задатак школе није да повлађује актуелној музичкој средини, него да споји најновија научна сазнања и врхунску музику свих стилова. Правовремено упознавање деце са одабраном музиком може да убрза развој говора, поспеши таленат за математику и природне науке, унапреди координацију, побољша вештине памћења и читања, а нарочито код деце са тешкоћама у развоју и учењу. Овде додатно треба имати на уму психолошке ефекте музике у виду промене расположења и подизања самопоуздања.
Музика у рехабилитацији
Још је Стендли 1986., на узорку од 30-ак студија, уочио јасан позитиван ефекат који музика има у рехабилитационом процесу, а највише у смису редукције бола приликом покрета, смањења мишићне напетости, увећања снаге и координације током моторне активности и поправљања моторних могућности код пацијената са проблемима приликом хода и поремећајима грубе моторике. Рехабилитација базирана на музици одлично помаже и код говора и аутоимагинације. Инструментална вежба када пацијент сам свира, поспешује опсег покрета, снагу мишића, дисајне функције, моторну координацију и мануелне вештине..
Орф- Шулверкова метода
Орф-Шулверкова музичка метода, која музиком повећава ритам у говору и телесним покретима, практикована је у раду са децом са аутизмом да би се повећала фина моторичка способност. Овај музички третман подразумева употребу специфичне музике за специфично стање омогућавајући да се уз песме понављају и погађају специфични моторички покрети као што су ходање, скип, марширање..
Такође, када сам пацијент свира на инструментима, поред већ наведених предности музикотерапије, то има великог значаја и за визуо-моторну контролу, за диференцијацију прстију и подједнак развој обе стране тела...На сличан начин, музика утиче и на пацијенте са психичким поремећајима, са Алцхајмеровом болешћу, као и на старије особе..
ОКВИР: „Les chansones“ за заљубљене
На испитивању рађеном код студената показало се да омиљена музика у 97% случајева повећава расположење, код 79% побољшава стрпљење, снагу, истрајност, групни рад и мотивацију, а да шансоне и музика Хулиа Иглесијаса подстичу осећај заљубљености.
ОКВИР: Вежбајте уз праву музику!
Студије показују да се значајно мање замора, у току аеробних вежби, јавља при слушању музике синхронизоване са вежбама и да вежбачи при том имају осећај „снаге“. Да су подједнако добри ефекти и инструменталне и вербалне музике, и јаке и тихе иако је чак 77% вежбача речи и песме и јачину сматрало веома инспиративним. На уживање у музици током аеробне активности, доказано, ипак највише утиче њен темпо!
Б92