Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

После одлуке Међународног суда правде (МСП) у Хагу да „једнострано проглашење независности Косова није у супротности са међународним правом“, већ су се појавили многи коментари, а свакако ће их и надаље бити. Не могу да се отмем утиску да је, и поред евидентно јаког лобирања у корист Косова, на нашој страни било несхватљивих пропуста без којих би образложења председавајућег МСП била макар мало мање уверљива. Упркос понижавајућем удварању, показали смо немоћ да се приближимо најјачем лобисти (САД), јер нисмо у стању да понекад размишљамо и на њихов начин. Држава позива на јединство, на организоване снаге да се спасе што се спасти може (сада би и парче Косова било добродошло), успаничено и брзоплето подноси резолуцију о Косову ГС ОУН, али се, по правилу, потези вуку касно, када више поправки нема.
Политички и стратешки интерес Америке на Косову је више него очигледан, а једном заузет став у Белој кући тешко се мења. Велика је то процедура чак и под условом да постоји иницијатива за кориговање, а да не говоримо о промени става. Дакле, знали смо какав је став Америке, чули смо њене аргументе на излагању мишљења за независност Косова и против ње и остало је само да се надамо чуду да ће најмоћнија сила у својој позицији нешто променити. Наравно да се то није десило и резултат је ту.
Међутим, мене као правника (и дипломату) више брину две ствари о којима је на време требало мислити: 1. Питање суду „да ли је једнострано проглашење независности Косова у складу са међународном правом“, и 2. Тражење мишљења од МСП о постављеном питању?

Еуфорично смо доживели резултат гласања на ГС ОУН улудо верујући да ће и одлука МСП по нас бити повољна. Чисти политички дилетантизам, јер се с разлогом могло веровати да ће наше питање на ГС проћи, али смо надаље, за разлику од Албанаца, лобирали на погрешној страни на којој, чак и оне јаче карике нису биле довољно поуздане, и посебно, нисмо се на прави начин припремили да резолуцију 1244 сагледамо и са аспекта мање повољног за нашу страну. Ово једноставно зато што су њеним доношењем одузете све ингеренције СРЈ над територијом Косова и уведен је међународни протекторат. Логично је да он траје док се не створе услови за успоставу демократске власти! Она је у међународној заједници третирана као демократска, јер је изражена вољом албанске већине, а што су Срби, по систему „ко у клин, ко у плочу“, слушајући ову или ону партију, пропустили да учествују у парламентарној расправи и изнесу супротан став према независности, њихов је проблем. Не значи да би својим присуством успели да спрече одлуку парламентарне већине, али би се њихов глас чуо, знало би се да постоји различито мишљење и не би било једногласне одлуке о проглашењу независности покрајине.
Са онако постављеним питањем, могло се очекивати да ће МСП своје мишљење базирати на резолуцији 1244 за шта наша страна није била довољно спремна. Очекивало се да ће суд расправљати више о историјско-културно-етничким питањима, што се, нажалост, није догодило, и то оправдано. Шта сте тражили, добили сте! О овим питањима суд је могао расправљати и мериторно одлучити искључиво по тужби (било је мишљења за ову опцију) да је била поднета, а не и за затражено мишљење о питању онаквом како је било постављено.
Образложење председника Б. Тадића јавности да је подношење тужбе било третирано у стручном тиму и на влади и није прихваћено из разлога што је требало тужити једну, или више држава које су признале Косово, а са којима ми морамо да одржимо добре односе, потпуно је неприхватљиво из два разлога: 1. Удворичко понашање према државама које нам нимало доброга не желе и 2. Није требало тужити њих, него Косово! Ево зашто:
Свака држава има легитимно право да призна или не призна другу државу и то не може спречити чак ни МСП. Значи да би тако усмерена тужба била унапред осуђена на пропаст, а посебно је питање што се на влади и у стручном тиму размишљало на погрешан начин.
Да је тужено Косово (нема опасности од имплицитног признања државности, јер се управо то оспорава), у нашој тужби били би наведени сви историјско-културно-етничко-географски и други разлози који говоре у прилог тврдњи да је Косово (и Метохија) саставни део Србије и да, осим популационе већине, Албанци немају ниједан други аргумент ни елемент државности који би могао да буде прихваћен на суду у њихову корист. Посебно је значајно што би МСП у овом случају морао да буде састављен од професионалних судија.
У овом контексту ваља се присетити тужбе МСП-у Краљевине Мароко против Фронта Полисарио, којом је тражено да се са историјско-географског аспекта утврди да је Западна Сахара саставни део Краљевине Мароко. Суд је (по мом сећању) пре тридесетак година донео одлуку у корист Марока, а Фронт Полисарио, који је у оно време признало преко 80 земаља (међу њима и СФРЈ) и даље води политичку битку пред органима ОУН, иако је у међувремену око 50 земаља повукло признање (међу њима и СЦГ), а Краљевина Мароко има пуни суверенитет над територијом Западне Сахаре.
Познато је да мишљење МСП није обавезујуће, али ће имати велики утицај на неодлучне државе да признају Косово као независну државу. Чак и негативна одлука по тужби (у шта сумњам), имала би исти ефекат, али бисмо бар знали да смо Косово дефинитивно изгубили. Овако битку је изгубила владајућа странка у коалицији са губитником (уз сугестију, да не кажемо наређење „пријатеља“ са којима не треба да се замерамо) у чије време је усвојена резолуција 1244, а народ ћемо и даље замајавати да је Косово наше, да ту „квази државу“ никада нећемо признати, да ћемо се борити свим дипломатским и политичким средствима и сл., али ће ипак најважније бити не изгубити у народу подршку, која ће ову гарнитуру одржати на власти, или помоћи оној другој да на власт дође.
Радослав Недић, адвокат из Београда и ранији амбасадор
Данас