Међутим, министар  Небојша Брадић, у свом одговору господину Милићу, налази једно заиста и надасве ''оригинално'' решење, како српског националног питања, тако и асимилације у окружењу, са посебним освртом на Републику Словенију.
''Визија'' решавања српског питања у Републици Словенији, по господину министру Брадићу садржана је у следећој (надахнутој) реченици, одговора господину Милићу (цитат):'' Управо је Словенија као једна од земаља чланица ЕУ промотер идеје о европском креативном и животном простору у коме појединци па и они који припадају корпусу са српским културним идентитетом могу слободно да се крећу, живе и раде и препознају Европу као свој јединствену домовину''.  Да није смешно, било би жалостно, па био то и министар културе у влади Србије! Тачно је да је Република Словенија промотер свакојаких идеја. Вероватно је најупечатљивија, из мноштва њених ''промотерских идеја', управо она ''идеја'', када је међу првим европским државама признала самозвану државу Косово. Међутим када треба те ''промотерске идеје'' применити према непризнатој српској етничкој мањини у Републици Словенији, онда одједном словеначко ''промотерство'', губи свој ''креативни набој'' и дефинитивно нестаје. А лако ћемо са ''појединцима па и онима који припадају корпусу са српским  културним идентитетом да могу слободно да се крећу, живе и раде и препознају Европу као своју јединствену домовину.'' 
Ми, припадници непризнате српске етничке мањине, који већ живимо и радимо  у Републици Словенији, а уједно смо и грађани Европске Уније, и у  томе је господин министар у праву. Стварно се можемо слободно кретати, живети и препознавати Европу и то заиста није проблем. Нешто је другачија ситуација када су у питању рад и запошљавање, поготово сада у време светске економске кризе. Незгодно је једино када господин министар врло комотно користи фразу о ''појединцима који припадају српском културном идентитету''. Да није можда сада, када се Србија помоћу словеначких ''промотера'' у ЕУ, као што су госпођа Тања Фајон или рецимо господин Јелко Кацин, сврстала на ткзв. ''белу шенгенску листу'', у Србији непожељно говорити и о ''српским националном идентитету'', па господин министар Брадић користи нешто ''неутралнији термин'', у коме наступају и '' појединци који припадају српском културном идентитету''?
Искрено говорећи, ми у Савезу српске дијаспоре Словеније тешко разумемо ту министарску; терминолошку непрецизност, произвољност и олако изречене судове, поготово када се они односе на непризнату српску етничку мањину у Републици Словенији.
Али да пођемо неким редом.
У Савезу српске дијаспоре Словеније никада нисмо тврдили да су у Републици Словенији угрожена наша (индивидуална) грађанска права. Као грађани Републике Словеније, а одоскора и грађани Европске Уније, по питању грађанских права, никако неби могли говорити да су наша права, било мања или угроженија од права осталих грађана Републике Словеније. А зна се која су основна права грађана, тако у Републици Словенији, као и у Европској Унији. И молимо Вас господине министре не губите време подућавајући нас, о Републици Словенији као ''промотеру идеја о европском креативном и животном простору'' или ''Европи као нашој јединственој домовини''. То су политички ставови за српску домаћу, унутрашњу, политичку употребу, а који са нашим проблемима немају никакве везе.
Наш проблем са државом Словенијом нису наша (индивидуална) грађанска права, него заштита нашег етничког колективитета, односно оћување нашег српског, националног, језичког и културног идентитета.Тај проблем у Републици Словенији, мада смо, статистички и по свим осталим параметрима најбројнија непризната етничка мањина, није се још ниједном у досадашњој историји младе словеначке државе, ни покушао решавати. Наш број  према задњем званичном попису становништва Републике Словеније  из 2002.године, износи 38.964 припадника српске етничке мањине, односно грађана који су се изјаснили као припадници српског етничког корпуса. За државу чији целокупни број становника још увек не премашује 2 милијона становника, то је уз остале такође непризнате етничке мањине (Хрвате и Бошњаке  да споменемо само најбројније) доста висок проценат. Међутим, када званичном статистичком броју припадника српске етничке мањине додамо и чињеницу да чине у барем од 80-90 % случајева и такозваних ''избрисаних'' припадници српске етничке заједнице, онда би тек можда добили приближно тачан број припадника српске етничке маањине у Републици Словенији. Споменимо том приликом и непристојну игру и лицитацију са бројком такозваних ''избрисних''. Министарство унутрашњих послова Словеније које је по политичком налогу, одмах после проглашења словеначке независности, било главни извођач радова брисања припадника неподобних припадника других етничких мањина из Централног регистра становника Републике Словеније, у првој фази упорно је тврдило и убеђивало јавност, како ''избрисаних'' нема више од 18 хиљада. После задње промене власти у Републици Словенији број ''избрисаних'' одједном је ''скочио'' на 24 хиљаде, што је изазвало бурну политичку дебату, између владајућих политичких странака и опозиције. Ипак, ствари крећу ''на боље''. После 19 година, од срамног чина брисања људи, чија је једина кривица била да су припадали ''погрешној етничкој заједници'', актуални председник словеначког парламента, др. Павле Гантар, сакупио је сав свој ''морални, цивилни и политички кураж'', и извинуо се у име словеначке државе ''избрисаним'', за све зло и патње које су им нанесени. После свега ипак се треба запитати, и следеће: хоће ли сви ти поступци, високи морални и остали стандарди допринети промени става словеначке државе према сређивању отворених питања српске етничке мањине у Републици Словенији? Кратко и јасно-неће. Без обзира на ''леву'' или ''десну'' владајућу политичку опцију, став према решавању питања српске етничке мањине у Републици Словенији, остаје ''традиционално исти''.
Посебан је проблем, каквом је ''методологијом'' спроведен задњи попис становништва у Републици Словенији, из године 2002. И није та ''методологија'' сметала ни ''промотерску '' Републику Словенију, ни ''Европу као нашу јединствену домовину'' али очито ни нашу матицу Србију и њену политичку елиту.
Српски политичари, није битно којој политичкој опцији припадају, воле често навраћати у Републику Словенију, и за такве прилике, када наравно налазе времена да се случајно нађу и са претставницима српске етничке мањине у Републици Словенији, смислили су једно надасве ''оригинално питање'' које гласи: '' А колико (то) има Срба у Словенији?''. Такво питање, понављано безброј пута, стварно може ''уливати наду'' припадницима српске етничке заједнице у Републици Словењи. Још је ''иновативнији''  у том погледу био бивши министар иностраних послова господин Вук Драшковић који је претставнике српске етничке заједнице, врло ''традиционално'',  на кратко, једноставно, ''домаћински'' и без дипломатских ''формалности'', примио у црквеној порти православне цркве у Љубљани. Таквом свестраном ''залагању'' наше матице за права српске етничке мањине у Републици Словенији, апсолутно одговарају претставници фантомског српских асоциација Словеније са њиховом неуништивом ''мантром'': '' о добрим, срдачним и пријатељским односима између Словеније и Србије!''. О братским односима вероватно говоре приватно. Што постаје већ трагикомична иронија и прворазредна фарса. И није чудо, како српски политичари, никако нису у стању коначно утврдити: колико (то) има Срба у дијаспори? Је ли то више или мање од два милијона, можда три, а највероватније негде око четири милијона.
Да се разумемо. Нити су Европска Унија, нити Република Словенија, хуманитарна удружења. Него су се, као и све остале чланице, удружиле због интереса. Такво удруживање и интерес давно су превазишли ону легендарну опцију ''угља и челика'', из почетка оснивања Европске Уније. Е сада, ако Европска Унија, онако узгред, често доноси и разноразне ''декларације о поштовању људских и осталих права'', верујте да то не знаћи, како ће се у споменутим декларацијама  наћи и кршење људских и осталих права, Срба у државама бивше Југославије. Тај филм једноставно нећемо гледати. Исто важи и за чланицу ЕУ, Републику Словенију.
Државу Словенију интересује Србија искључиво као (резервно) тржиште за словеначку робу. Српско питање или заштита српског националног, језичког и културног идентитета, једноставно није њен проблем, као што дуго времена нису били њен ''проблем'', ни такозвани ''избрисани''. Судећи према ''брзини'' решавања питања избрисаних и њихових права, можемо реално очекивати да би  могло наше питање као непризнате етничке мањине, доћи на ред, тек када нас буду ''научно'' обрадили, било словеначка званична статистика, а још много више, убрзани процес асимилације. Али да се вратимо нашем основном питању; очувању нашег националног, језичког и културног идентитета.
Вероватно се питате, зашто пре свега инсистирамо на томе да држава Словенија, није склона, мада је потписала низ међународних конвенцја и уговора, да пружи минималне услове за наше одржање као етничке мањине. У том контексту је за нас, посебно интересантна Оквирна конвенција о заштити националних мањина ( Фрамеwорк цонвентион фор тхе протецтион оф натионал миноритиес) прихваћена у Страсбуру 1.2.1995, а коју је ратификовао и словеначки парламент.
Прво, а у томе, надамо се да се слажете са нама. Да би било која етничка мањина могла постати одговарајући правни субјект, треба јој њен правни субјективитет гарантовати и темељним
правним актом. Обично је то Устав. У словеначком Уставу такав је правни субјективитет гарантован Талијанској и Мађарској етничкој мањини у Републици Словенији, и то на основу невероватног доприноса ''словеначке правне теорије'' међународној правној теорији, а која нам''открива'' постојање такозваних ''аутохтоних'' и ''неутохтоних'' етничке мањина. Мада је таква ''класификација мањина'' апсолутно непозната у међународном праву, то не смета ни Европску унију, ни разуме се, Републику Словенију. Без споменуте уставно правне обавезе, наравно да нема ни потребе за правном регулативом и валидношћу. Узгред, број припадника непризнате српске етничке мањине, далеко премашује укупан број свих, уставно признатих, ''аутохтоних'' припадника етничких мањина у Републици Словенији.
Ми, припадници српске етничке мањине, за државу Словенију као неке врсте ''субјект''  (али никако уставно-правни!), не постојимо. Налазимо се једино у разноразним статистикама, почев од пописа становништва, статистикама о починиоцима кривичних дела, можда и статистикама незапослених. Као дефинисани уставно-правни етнички субјект ми смо у држави Словенији, уствари  виртуелна категорија. Нешто као виртуелна меморија у свету рачунара. Наравно да  таквим виртуелним статусом, за разлику од фантомских српских асоцијација у Републици Словенији, нисмо задовољни. И не прихватамо такав статус. Сматрамо да је бајка, о нашим грађанским правима, насупрот апсолутно никаквим правима, нас као етничке мањине, банално насиље над чињеницама и једна перфидна замена теза.
Друго, зашто упорно истрајемо на очувању и заштити нашег националног, језичког и културног идентитета? Због једноставног разлога пошто се у свим набројаним категоријама: националног, језичког и културног, разликујемо од већинског словеначког окружења. Разликовање, барем засада једина је брана пред све насртљивијом асимилацијом коју спроводи словеначка држава.
Ви, господине министре веома добро знате да ми као непризната српска етничка мањина у Републици Словенији, немамо никакве могућности и права на, систематско организовање наставе и образовања на српском језику., што је апсолутно најбитнији услов за наш опстанак. У једном тренутку ''надахнућа'' нуђен нам је инвалидни, скроз недефинисани облик, ''допунске наставе'' на српском језику, све у стилу уцењивања ''таке ит, ор леаве ит!'' и са много вештачких и осталих препрека. Наравно да на крају од свега није било ништа. Немамо присуп медијима, а систематски се ради на уништавању нашег елементарног идентитета (имена и презимена), а све то под изговором ''како словеначка азбука не познаје српска слова''. Оснивње српске политичке странке у Републици Словенији било би, у то смо уверени, дочекано, као ''прворазредни политички удар на словеначко уставно уређење'' итд, итд.
И не на крају! Зашто би ми свој свој српски, и национални и културни идентитет, због ''асимилаторских потреба и амбиција'' словеначких политичких и осталих елита, мењали, рецимо за словеначки? Српски национални, језички и културни идентитет нису предмет пијачног цењкања или ''националног рангирања'', од којих ће зависити степен наше ''интеграције'' у словеначко друштво. Наш је национални идентитет, барем за нас, у Савезу српске дијаспоре Словеније, фундаментално опредељење.
Треће, јасно нам је, како је за државу Словенију најједноставније и уједно најјефтиније удељивање скромних финансијских средстава, фантомским српским асоциацијама, како би могли и једни и други да имају покриће за мантру '' о пријатељској и доброј сарадњи између Словеније и Србије'', што је обмана брез преседана. Омогућавање систематске школске наставе на српском језику, и обезбеђивање финансијских средстава за нормално функционисање институција (школа) у којима би се одвијала настава, за словеначку државу било би много скупље, од  којекаквих фолклорних ујдурми у стилу: које ће српско фолклорно друштво боље одиграти коло Моравац или Играле се делије…или одржавати неуништиву текућу врпцу манифестација најразличитијих братимљења (Ми ишли њима, они дошли нама!). Како сада ствари стоје, очито је превасходни задатак, како словеначке државе, тако и фантомских српских асоциација; што дуже задржавање припадника српске етничке заједнице у Републици Словенији, поготово припаднике наше друге и помало треће генерације, на нивоу упорног понављања образаца фолклорне свести, и то као једине могуће суштине нашег опстанка у Републици Словенији. Ако је такво поступање ''промотерство идеје о европском креативном и животном простору'', процените сами?
Четврто, у Савезу српске дијаспоре Словеније чврсто смо уверени, како је финансирање фантомских српских аоциација у Републици Словенији, народски речено бацање пара и неодговорно оптерећивање свих оних који плаћају порез у држави Србији.
Ми, у Савезу српске дијаспоре Словеније, одлучно се противимо да се и даље издвајају паре из српског прорачуна, поготово у овим кризним економским временима, за којекакве фолклорне фантазме било ког облика. И то због једноставног разлога. Исте паре могу се, и морају, много корисније употребити у нашој матици, а овде у Републици Словенији само још више доприносе збрци и уствари утврђују нерешавање кључних питања српске етничке мањине.
Господине министре, разумели смо и Вашу бригу, када у Вашем писму спомињете и наша овдашња сукобљавања и несугласице..
Што се тиче Савеза српске дијаспоре Словеније и његових основних ставова, део њих смо изнели и у овом писму. Противљења и несугласице, до којих долази између српских асоциација, овде у Републици Словенији, ми видимо као сукобе и несугласице око следећег.
На једној страни имамо јасан и транспарентан став и концепт, о решавању српског националног и културног питања, ког заговара Савез српске дијаспоре Словеније. Са друге стране имамо посла са крајње  конфузном и шићарђијскм ''стратегијом'' која се састоји од: мало фолклора, мало цркве, мало футбала, мало гледања српских тв програма, а пре свега ''мало'' узимања пара!), коју заговарају, уз Вашу свесрдну подршку, фантомске српске асоциације у Словенији.
Стручни савет Савеза српске дијаспоре Словеније
Љубљана, 5. јула 2010.године