- Река, ако нема везе са извором, брзо пресахне. Да не бисте пресахли, одржавајте везу са својим коренима - поручио је патријарх српски Иринеј представницима дијаспоре приликом конституисања Прве скупштине дијаспоре и Срба у региону. Скупштина је, иначе, конституисана у суботу у Београду, а колики значај државни врх придаје новооснованом телу показује списак званица које су присуствовале овом чину - од министара Владе Срђана Срећковића, Ивице Дачића, Божидара Ђелића, Жарка Обрадовића, Небојше Брадића и Светозара Чиплића, преко председника Србије Бориса Тадића, до већ поменутог патријарха.
Његово присуство и благослов целокупној „манифестацији“ не би требало да чуди, с обзиром на то да су Срби углавном носталгичан народ везан за постојбину првенствено кроз припадност Православној цркви. Међутим, да ли је многобројна скупина тог дана послала, између редова, и неку другу поруку дијаспори осим „мислимо на вас“, или, како рече председник Тадић, „Србија има право и обавезу да штити права Срба у региону и иностранству“. Да није порука у ствари гласила „мислите на нас, помозите“! Да ли је српски естаблишмент коначно схватио да тих три и по до четири милиона Срба који живе у иностранству нису истог менталног склопа, размишљања и интересовања као раније? Да ли се то „мит о дијаспори“ која је увек ту да помогне матицу, пре свега финансијски, руши?
Евидентно је да дијаспора данас није исто што и пре 20-30 година. Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века земљу су углавном напуштали радници са завршеном осмогодишњом, евентуално средњом школом, одлазећи у иностранство „трбухом за крухом“ у потрази за било каквим запослењем.