Селектору се, наравно, не може оспорити право на избор играча, чак и оних који нису стандардни у својим клубовима, али спортска јавност не би смела да суспендује своју критичност у име неког мира у кући. Посебно после овог фараонског промашаја у Јужноафричкој Републици, када је код нас уочи одласка на првенство било пуно фудбалских елабората, пуно промашаја маскираних патриотизмом, тако да сам се понекад запитао је ли реч о привредној реформи, стабилизацији динара, мобилизацији народа и армије за одбрану Косова, или о предстојећем натеривању „џабуланија“.
Сада, после свега, морам да слушам још и прозукле мудролије и натрула социологизирања о фудбалу, вулгарне паралелизме с друштвом, покушаје да се пласман фудбалске репрезентације интегрише у друштвене трендове у Србији, па бројање претрчане километраже која се, наравно, одувек у култури попут наше третирала као посебан квалитет. Треба поштено рећи, наши су играчи, с можда два, три изузетка, само клупске звезде иза којих и нема довољно драматичних и великих међународних утакмица на којима би стекли самопоуздање и агресивност. Утакмица против Гане, друго полувреме против Аустралије и већи део утакмице против Немачке, то је понашање типичних провинцијских звезда с подигнутом белом заставом, без икакве жеље да се нешто направи. Немоћ целог тима, пробушен балон. Међу њима нема играча одлуке, јер нема самопоуздања, воље и великих мотива. Карикатурална игра, општи друштвени стил.
Фудбалска репрезентација Србије је пред одлазак на првенство у последњи час, у маниру државног социјализма, претворена од скупине професионалаца у државне аматере у менталном смислу. Изникла из једне покондирене друштвено-спортске фразеологије, унапред алибирана политичким квалификацијама српства и православља (не знамо да дајемо голове али се добро крстимо), наша репрезентација скрива испод те непотребне политичке декорације спортску празнину и фудбалску инсуфицијенцију. Не, дакле, хомо луденс, не луцидни играч, већ државни манекен у функцији наше мегаломаније. Као и толике ствари и толики људи око нас.
У типологији друштвене фауне знамо оног очајно неспособног типа, који не зна баш ни један посао, али је „активан“ и „поуздан“, „добар организатор“, чеп за рупе у разним комисијама. Он обавља „невидљив рад“, царево ново рухо друга, или господина, који је „активан“, а не оставља на радном месту никакве трагове осим отисака прстију по столовима. Тај невидљиви рад присутан је и у фудбалу: заслужни, уморни и непристојно плаћени. Фудбалери и фудбалски функционери. Изаберите неколико класичних фраза из наших свакодневних бирократских ритуала, узмите две, три сироте фудбалске фразе наших играча и фудбалских функционера и видећете да је реч о идентичном моделу. Тип дриблинга уназад, према простору који противника у том тренутку и не интересује, одбијање лопте из свог шеснаестерца насумице, алиби-фаули...
Субјективни одраз објективне стварности. Депримирајућа фудбалска екскурзија на југу Африке. Знам, неко ће рећи да би све било другачије да је она једна лопта ушла у гол Аустралије. Али није ушла. Не можете се „вадити” да нисте имали среће ни против Гане, ни против Аустралије. Јер, имали смо је против Немачке. Коначно, срећа прати храбре и способне.
Мирослав Лазански, Политика