Затим је познати српски историчар Ђуро Затезало одржао час историје за присутне под називом "Јадовно, комплекс усташких логора, први планирани ликвидациони центар у Независној држави Хрватској /НДХ/".
Комеморативном скупу присуствовали су Невенка Тадић, мајка председника Србије Бориса Тадића, председник Српског народног већа града Загреба Саша Милошевић, председник Удружења избеглих Срба из Хрватске са седиштем у Београду Милојко Будимир, директор Републичког центра за истраживање ратних злочина Јанко Велимировић, представници "Веритаса", као и многобројни потомци и поштоваоци јадовинских жртава из Хрватске, БиХ, Србије и других земаља региона.
Други део комеморације одржан је на Спомен подручју логора Слана на острву Пагу.
Јадовно је био усташки логор у који су 1941. године усташе одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у долини на Велебиту на простору од 1.250 метара, ограђен бодљикавом жицом високом четири метра, а око жице била је постављена стража у дубину од једног километра.
Заточеници, већином Срби, најпре би стизали у госпићку казнионицу, где се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца.
Нераван терен у логору заточеници су морали да изравнају и на њему направе заклоне од грања. Радили су по цели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На пет километара од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом.
Последњу групу од 1 500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941. У мају, јуну и јулу 1941. године у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи, жена и деце, већином Срба. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35 000 жртава.
Главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници логора Јадовно, од првих дана НДХ.
О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје бројна сведочења, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, заточенике бацали у јаме.
Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или неким другим предметом, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли да чују људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи.
Зидине логора и спомен плоче порушене су 1991. године.
РТРС