Јер како другачије објаснити чињеницу да регулаторна тела, готово сва до једног, ударају у бројне зидове – недостатак новца за њихов рад, често привремен и скучен простор у којем су смештене, неадекватна опремљеност, преуска овлашћења, недовољно разрађени механизми контроле, немогућност санкционисања преступника, па чак и онемогућавање примене сопствених закона. Последњи пример је одлука Уставног суда, која је одложила примену појединих одредаба Закона о Агенцији за борбу против корупције. Наиме, том одлуком, Агенција је принуђена да привремено обустави примену сопственог Закона према којем су функционери са дуплим функцијама морали до 1. априла да се определе коју од њих ће обављати. Тако сада, уместо да примењује Закон чији је циљ спречавање сукоба интерeса, Агенција мора да чека изјашњење Скупштине Србије на одлуку Уставног суда, који је у образложењу оценио како постоји опасност да су поменутим одредбама Закона у дискриминисан положај стављени функционери који су се 1. јануара затекли на више функција, па неке морају да се одрекну, и они којима закон омогућава дупле функције уз претходно допуштење Агенције. А кад нешто код нас уђе у судску процедуру, јасно је колико ће све то да траје.
Саговорници НИН-а упозоравају да потези попут овог обесмишљавају постојање контролних институција и да власт тако шаље поруку грађанима да за њих закони које су сами донели не важе. “Управо на тај начин се све изиграва. Ако сте донели закон и не допуштате да важи и за вас, онда сте фактички неискрени и донели сте га под неким притиском”, објашњава председник Одбора Агенције за борбу против корупције, Чедомир Чупић. Он подсећа да Уставни суд мора прво да штити Устав, а Устав каже да народни посланик не може да буде посланик у покрајинској скупштини и да има функцију у извршној власти. Невероватно је, како оцењује Чупић, да се посланици позивају на дискриминацију јер не могу да имају две функције у земљи где на стотине људи сваког дана губи посао.
“Сви су одговорни. Законодавна власт, ако то по хитном поступку не разреши. Уставни суд, ако хитно не заустави своју одлуку. Они који доносе законе и сматрају да ти исти закони за њих не важе су изван закона. То је онда деспотска и тиранска воља, а не демократска која тражи да се сви учесници политичког живота понашају у складу са законом и да нико не може да буде изван закона”, закључује Чупић.
Ни бивши председник Уставног суда Слободан Вучетић не сматра да су функционери који имају две или више функција на било који начин дискриминисани. Он каже да је то врло чист уставни сукоб интереса, јер не можете истовремено вршити и посланичку и извршну функцију. То би значило да исти људи спроводе прописе које доносе као посланици. Вучетић закључује да то нарушава принцип поделе власти.
А ради се у ствари о “ куповини времена са становишта војвођанских посланика, јер рачунају да ће поступак пред Уставним судом потрајати дуже и да ће можда, док он траје, успети политичким путем да издејствују измену закона о Агенцији за борбу против корупције, како се на посланике који су изабрани пре 1. јануара 2010. не би односило ограничење да обављају две функције. Таква одредба би могла евентуално да се очекује”, истиче Вучетић.
Но, чак и када утврди да се неки функционер налази у сукобу интереса, Закон онемогућава Агенцију да санкционише оне који се незаконито понашају. Као и многим другим регулаторним телима Закон, најчешће, дозвољава изрицање препорука, иницијатива и јавних опомена, које би евентуално, требало да постиде прозваног. Тако ће на пример, посланик СПС-а Душан Бајатовић, који се осим на овој, налази на још две функције (директор ЈП Србијагас и члан УО Југоросгаса) проћи чак и без прекршајне пријаве због сукоба интереса, који му омогућава да месечно оствари зараду од невероватних 1.345.000 динара. Највећа казна за овог колекционара јавних функција, као и за многе друге функционере који се до 1. априла нису одрекли својих других положаја, јесте “јавно објављивање о повреди закона”. Такође, Агенцији Закон још допушта да затражи од Владе покретање инцијативе за Бајатовићево разрешење са места директора Србијагаса.
Искуство нам, међутим, говори да од таквих иницијатива не треба много очекивати, јер их је власт често игнорисала. Сетимо се, на пример, како је Влада реаговала када је у априлу прошле године Републички одбор за решавање о сукобу интереса препоручио да државни секретари министарстава правде и економије, Слободан Хомен и Небојша Ћирић, буду разрешени због повреде Закона о спречавању сукоба интереса. Влада је једногласно одбацила препоруку Одбора о разрешењу двојице државних секретара.
Шта заиста мисли о независним институцијама власт је више пута показала и својим односом према другим контролним телима. Тако је, на пример, према налазу Комисије за заштиту конкуренције из 2007. године Делта, након куповине Ц маркета постала неприкосновени монополиста, јер је заузимала чак 70 одсто београдског тржишта. Врховни суд Србије је, међутим, то решење због једног формалног пропуста одбацио, истовремено уважавајући две студије које је наручила Делта, а које су нашле да та компаније није монополиста. Уз то, тадашњи министар за трговину Предраг Бубало рекао је да није спреман да се стави на страну оних који произвољно дају оцену да у Србији постоје монополи. Ни каснији извештаји Антимонополске комисије нису дали резултате. Тако од десетак решења, колико је Комисија у 2009. поднела судовима, ниједно није пресуђено против монополиста. “Комисија за заштиту конкуренције за разлику од сличних тела у ЕУ није имала овлашћења да директно изриче казне, већ је могла само да подноси прекршајне пријаве, а то се или није завршавало или спорови дуго трају. Тек недавно, тај закон је измењен”, каже бивши председник Уставног суда Слободан Вучетић који сматра да проблем немоћи регулаторних тела лежи у чињеници да нека од њих нису имала могућности да санкционишу прекршаје.
Вучетић сматра да је и у случају Државне ревизорске институције, која је тек недавно сачинила свој први извештај о трошењу буџетског новца, власт на перфидан начин опструирала спровођење закона, јер је изабрано само неколико ревизора, који не могу да контролишу све буџетске кориснике.
„Суштина борбе за демократску и одговорну власт је да се ограничи самовоља и дискреционо одлучивање извршне власти и њено располагање буџетским новцем. Она, међутим, настоји на све начине да је сведе на минимум и умртви ефикасну контролу. То што доноси одређене прописе или формира регулаторна тела, принуђена је због Европске уније. Деловање тих институција чини декларативним и оне представљају украс система, доказ да су испуњени услови ЕУ, а са друге стране њихово деловање на основу закона је умањено, отежано и маргинализовано“, објашњава бивши председник Уставног суда.
Ову Вучетићеву тврдњу сигурно поткрепљује и епилог прве контроле државног ревизора, који је за утврђене пропусте у трошењу буџетских средстава за 2008. поднео 19 прекршајних пријава (са максималном запрећеном казном од 50.000 динара) и ниједну кривичну пријаву! Прекршајне пријаве, судећи по изјавама које су тада дали, нису превише потресле министре који су се нашли на списку ревизора Радослава Сретеновића, а поједини министри су појављивање на суду и велико интересовање медија искористили да поруче како се не осећају одговорним за прекршаје који им се стављају на душу, те да верују у судове!
Хегелова мисао да постоје стања када се само жестоким казнама могу решити проблеми, изгледа да је једини лек за Србију. Чедомир Чупић каже да је затворска санкција од шест месеци до пет година затвора била пресудан разлог због којег су скоро сви функционери пријавили имовину.
“Да у закону постоји санкција по којој ће функционери који се у року од 90 дана нису ослободили дуплих функција ићи у затвор, мислите ли да би они то ризиковали? Све би било завршено и нико се не би жалио”, закључује Чупић.
Сви саговорници НИН-а слажу се да однос власти према независним контролним институцијама показује да држава нема намеру да се бори против корупције и да ни најбоља законска решења не могу имати ефекта, ако не постоји политичка воља.
„Борба против корупције зависи од једног фактора - од политичке воље. Мора постојати јака политичка воља да би се спроводила ефикасна борба против корупције. Ако тога нема, можете да оснујете милион агенција, и ништа“, каже сарадник Института друштвених наука и члан Савета за борбу против корупције, Данило Шуковић.
Слично размишља и Чедомир Чупић, који свој став илуструје чињеницом да су чланови Агенције за борбу против корупције изабрани са четири месеца закашњења, чиме је у старту прекршен Закон о раду те Агенције: “ Политичка елита је апсолутно највећи бедем. Како је приликом нашег формирања прекршен закон, његов доносилац је одмах показао резерву према том закону. Такву ситуацију можете да означите као политичку или социјалну шизофренију. Са једне стране нешто донесете, али када то треба да се реализује онда се почиње са отезањем. Политичка елита једно мисли, друго говори, а треће ради”, сматра Чупић.
Председник Транспарентности Србија, Владимир Гоати, оцењује да Србија није спремна за борбу против велике политичке корупције. “Нисмо опремљени за ту борбу. Немамо парламент који може да врши контролу и борбу против корупције и то је суштински недостатак. Читав подсистем политичког представништва у Србији је лош, јер посланике своди на делегате партија које оне бирају по својој вољи како им падне на памет и са њима потписују бланко оставке. Зато немојте очекивати од тих делегата партија да се боре против корупције”, закључује Гоати.
Саговорници НИН-а закључују да су закони о регулаторним телима доношени под спољним и унутрашњим притиском, без стварне жеље да институције функционишу, па сада власт на различите начине покушава да их умртви, јер оне у постојећим условима једноставно неће моћи да раде капацитетом којим би требало. “Проблема је много, од услова рада, буџета и опреме која им је потребна. Тако је у години када је формирана Агенција за борбу против корупције, предвиђен буџет који је покривао само трошкове за чланове Одбора и прве запослене, али не и за опрему неопходну за њихов рад. И уместо да јавност добије на увид имовинске карте функционера, све је пролонгирано јер Агенција још нема потребну компујтерску опрему. Из техничких разлога још није почела са радом ни група која ће се бавити представкама грађана”, каже Чупић који сматра да ће главни тест за власт бити провера имовине функционера и њена реакција у вези са обустављањем примене одредби Закона о дуплим функцијама.
По мишљењу Данила Шуковића из Савета за борбу против корупције, кључни тест који власт треба да положи јесте израда новог Закона о финансирању политичких странака.
„То је кључни тест. Ако би био донет добар закон, то би значило да смо почели да решавамо проблем корупције у Србији. А ако не буде тако, онда ће то бити погубно.”, каже Шуковић. Владимир Гоати додаје да ће власт показати одлучност у борби против корупције, када буде почела да расветљава велике политичке афере. “Коалициона конфигурација Владе сигурно не олакшава тај посао, али ће одговорни политичари бити у дилеми - или ће изаћи у сусрет ситним, егоистичним интересима властите партије, или ће водити рачуна о историјском интересу грађана Србије. Уколико актери великих афера буду санкционисани то ће бити одлучујућа порука. Решење афера би много више допринело економско-финансијској афирмацији Србије него љубазни, срдачни позиви инвеститорима да улажу у Србију”.
Предстојеће одлуке политичара и правосуђа врло брзо ће показати да ли власт намерава да поштује сопствене законе. У супротном, регулаторна тела ће и даље изигравати моралне полицајце, који ће политичарима уручивати “жуте картоне”. А они се на то неће обазирати. Проблем је само што ће борба против корупције бити кључна за наставак пута Србије према Европској унији.

Спрема се нови Закон о финансирању политичких партија
Нетранспарентност извора из којих се странка финансира, недефинисани механизми контроле и непостојање санкција за прекршиоце Закона о финансирању политичких странака, крупни су недостаци захваљујући којим је данас вероватно најлакше прљав новац опрати преко политичких партија. Програмски директор ЦеСИД-а, Ђорђе Вуковић, који је и члан радне групе за израду новог закона о финансирању политичких партија, каже за НИН да би тај закон требало да буде усвојен до краја године, али да на његове позитивне ефекте морамо да сачекамо бар још неколико година. Вуковић каже да не може да прецизира будућа решења, јер радна група у овом тренутку још увек разматра све могућности којима би ова област могла да се уреди.
“Сигурно ће се укинути лимити који су до сада постојали у Закону, а који су ограничавали странке по питању новца који могу да прикупе и потроше у процесу редовног рада или у процесу изборних кампања. То се између осталог показало као велики проблем у постојећем Закону, јер су фактички сви гурнути у сферу кршења закона“.
Друга велика промена јесте питање контроле за коју су до сада били задужени Одбор за финансије и Републичка изборна комисија, који нити су били независни нити обучени за ту врсту мониторинга. Овај посао убудуће ће обављати Агенција за борбу против корупције, чија се овлашћења, међутим, у делу стручне јавности доводе у питање.
“Има Агенција овлашћења да се бави анализама и мониторингом. Кључни проблем је у томе хоће ли Агенција имати довољно средстава и довољно техничког и кадровског потенцијала да тај посао обавља. Дакле, то није нешто што ће моћи само законом да се реши. Проблем мање-више свих независних институција, које лепо изгледају када се формирају, јесте како да дођу до тога да се заиста и баве послом из своје надлежности”, закључује Вуковић.
Он још каже да ће Закон прописати и начине да се подаци о финансијерима учине доступним јавности, јер кључна ствар није да се странкама брани да прикупе новац, већ да се види на који начин су појединци или заинтересоване групе и фирме финансирале поједине странке. Једна од битних промена су и санкције за непоштовање Закона, а разматрају се све могућности које се примењују и у неким другим земљама, од прекршајних пријава до одузимања мандата и искључивања странака из изборног процеса.
Јелена Вељковић/Жана Булајић, НИН