Не­ке од тог огром­ног бро­ја Ба­ти­них уло­га би­ле су, ка­же он, до­ста ја­ке, екс­пре­сив­не, бу­кач­ке, а би­ло је и оних ко­је нај­ра­ди­је де­фи­ни­ше као „уло­ге ти­ши­не”. Има и оних у ко­ји­ма је пла­као без су­за.
– Ла­ко је пла­ка­ти у жи­во­ту, у фил­му још лак­ше. Али, нај­те­же је пла­ка­ти а не пу­сти­ти су­зу. То је оно што пу­бли­ка тра­жи. Пре не­го што сни­мам та­кве сце­не по­сто­ји не­при­мет­на кон­цен­тра­ци­ја. Ре­лак­си­рам се на сни­ма­њу та­ко што бе­жим од оно­га што ме че­ка већ сле­де­ћег тре­нут­ка. Дру­жим се са еки­пом, при­чам о не­че­му дру­гом, али пет­на­е­стак ми­ну­та пред са­мо сни­ма­ње из­дво­јим се и ужи­вља­вам у лик и поч­нем да но­сим јед­но ста­ње – при­ча Ба­та. А ка­да му обо­жа­ва­лац при­ђе, че­сти­та на уло­зи и ка­же: „Ба­то, ка­ко сте у овом фил­му фан­та­стич­ни”, од­го­во­ри­ће ше­рет­ски: „Ја уоп­ште не знам шта ра­дим у по­след­ње вре­ме. Као да се по­ја­вио не­ки но­ви глу­мац ко­јег ни­ко ни­ка­да ни­је ви­део, па са­да сви ко­мен­та­ри­шу: Ау, што је овај ово до­бро ура­дио!”.
Ка­да је у ју­го­сло­вен­ској и срп­ској ки­не­ма­то­гра­фи­ји и на ко­јем пи­сцу глу­мац по­ста­јао ве­ли­ки, пи­там га у јед­ном од на­ших број­них су­сре­та за „По­ли­ти­ку”, ко­је је, ру­ку на ср­це, увек по­ма­ло из­бе­га­вао – те ви­де­ће­мо се у Ко­ра­ћи­ци, сре­шће­мо се у Бе­о­гра­ду – а он од­го­ва­ра:
– Имам ма­ло ис­ку­ства у ства­ра­њу ли­ко­ва на до­ма­ћој ли­те­ра­ту­ри. Ра­дио сам „Дер­виш и смрт”, ра­дио сам „Бре­зу” што је би­ла ју­го­сло­вен­ска ли­те­ра­ту­ра. Ср­бин мо­же да до­стиг­не свој вр­ху­нац са­мо на сво­јој до­ма­ћој ли­те­ра­ту­ри ко­ја се екра­ни­зу­је. Ка­да би се екра­ни­зо­ва­ло „Вре­ме смр­ти” До­бри­це Ћо­си­ћа, то би би­ла ве­ли­ка ствар за мно­ге глум­це. У Ју­го­сло­вен­ском драм­ском по­зо­ри­шту у ко­јем сам сво­је­вре­ме­но играо 10 го­ди­на, љу­ди ме пам­те по То­ли из Ћо­си­ће­вих „Ко­ре­на”, а уоп­ште се не се­ћа­ју да сам играо Те­не­си Ви­ли­јам­са или Ар­ту­ра Ми­ле­ра...
А ка­да су же­ле­ли да га ис­про­во­ци­ра­ју па пи­та­ли „да ли би играо и у фил­му о ра­ту у Бо­сни ко­ји би ре­жи­рао Вељ­ко Бу­ла­јић”, мир­но је од­го­во­рио: „Не­ма ни­јед­ног раз­ло­га због ко­јег не бих играо у би­ло ко­јој бив­шој ре­пу­бли­ци уко­ли­ко ме по­зо­ву. Не­ма ни по­ли­тич­ких, ни срп­ских, ни рат­них, ни лич­них раз­ло­га да не ра­дим свој по­сао на про­сто­ри­ма на ко­ји­ма сам ра­дио. Ма­да сам за­до­во­љан са оним што сам ура­дио, је­ди­на пра­зни­на ко­ја ми је оста­ла је­сте то што ни­сам ни­ка­да ра­дио са Ку­сту­ри­цом ко­ји је ве­ли­ки ре­ди­тељ и ко­га од­лич­но по­зна­јем. Али, има вре­ме­на, по­же­ле­ће он Ба­ту”.
О то­ме ка­ко се сна­ла­зио у ра­ду са ве­ли­ким бро­јем мла­дих ре­ди­те­ља и де­би­та­на­та, Ба­та ће ра­до ре­ћи: „Ка­да ра­дим са де­би­тан­том, тру­дим се да га слу­шам. При­ли­ком по­ста­вља­ња сце­не или ка­дра уоча­вам да ли гре­ши или не. Ако не гре­ши, ја ра­дим свој по­сао. Ако гре­ши, он­да мо­рам да му то ка­жем. Имам сре­ћу да су сви де­би­тан­ти са ко­ји­ма сам ра­дио по­ста­ли ре­ди­те­љи. То су Вељ­ко Бу­ла­јић, Са­ша Пе­тро­вић, по­кој­ни Дра­ган Кре­со­ја, Ср­ђан Дра­го­је­вић и мно­ги дру­ги. И ма­да знам да то ни­је мо­ја за­слу­га, ми­слим да смо за­јед­но ус­пе­ли у то­ме да по­стиг­не­мо кон­кре­тан ре­зул­тат ко­ји по­твр­ђу­је та­ле­нат ових љу­ди”...
На­рав­но, не­за­о­би­ла­зно је и пи­та­ње о ње­го­вом по­ли­тич­ком ан­га­жма­ну, сво­је­вре­ме­ној кан­ди­да­ту­ри за пред­сед­ни­ка др­жа­ве, па и ње­го­вом ис­тра­ја­ва­њу на јед­ној по­ли­тич­кој оп­ци­ји (Ба­та ни­ка­да ни­је био „пи­ле ко­је пре­тр­ча­ва ули­цу” што је у нас рет­ка ди­сци­пли­на, већ је остао до­сле­дан и ве­ран СПС-у). Свој ула­зак у по­ли­ти­ку об­ја­сни­ће и ова­ко: „У по­чет­ку је би­ла реч о ве­ли­ком на­бо­ју и о же­љи да се по­мог­не пра­ва ствар. Ка­да сам оти­шао у СПС за ме­не је то за­и­ста би­ла пра­ва ствар и ми­слим да сам имао до­бру про­це­ну. Ра­ни­је су мно­ги го­во­ри­ли шта ће то Ба­ти, али ја пи­там шта ће дру­ги­ма не­ка дру­га стра­на. Да­нас иза те од­лу­ке сто­јим чвр­шће не­го та­да ка­да сам ушао због емо­ци­ја. Али, ни­сам се као Ба­та Жи­во­ји­но­вић ни­ка­да про­ме­нио”.
И ни­је. Чи­та­ве ге­не­ра­ци­је гле­да­ла­ца су све­до­ци то­га. Ба­та је Ба­та, и тач­ка. Ба­та на­ци­о­на­ле, глу­мац-глум­чи­на, ми­ље­ник, шме­кер и шар­мер ко­га „же­не и да­нас ју­ре, са­мо ма­ло ма­ње”, отац и по­но­сни де­да, су­пруг не­са­ло­ми­ве Лу­ле са ко­јом је ви­ше од пет де­це­ни­ја „јер Лу­ла, сре­ћом, ни­ка­да ни­је ве­ро­ва­ла ро­ђе­ним очи­ма”...
Ју­че су му ро­ђен­дан че­сти­та­ли мно­ги. И са ле­ва и са де­сна и са цен­тра. Ко­ле­ге, при­ја­те­љи, по­ро­ди­ца. Ве­ли­ка све­ча­ност за ве­ли­ког глум­ца ко­ји има на­ме­ру да и да­ље тра­је.
– Сме­шно је, али да вам ка­жем. Ме­ни је мо­ја по­кој­на ба­ба ре­кла да се чу­вам во­де и ва­зду­ха и да ако пре­жи­вим 36. го­ди­ну, до­жи­ве­ћу чи­та­вих 96. Ја се то­га др­жим, јер из­гле­да да је мо­ја ба­ба би­ла у пра­ву.
Ду­брав­ка Ла­кић, Политика