То је јако мало. Сигуран сам, међутим, да имамо сто пута више присталица. Ми смо у медијској блокади, нас сатанизују као комунисте. На делу је снажна антикомунистичка пропаганда. И да вам кажем: ми немамо ни средстава за наш рад. Финансирамо се од јадне и бедне чланарине. То је један одсто од примања, од пензије или плате. Једва имамо за комуналије – огорчен је друг Маркановић.
Фотограф Милош Ђурашевић (79) пратио је Јосипа Броза две и по деценије на његовим путовањима по целој планети. Снимио је 105 шефова држава и влада. Аутор је Титовог званичног портрета који је објављен на насловним странама свих југословенских листова после његове смрти. Последњих 18 година живи у Холандији, после избијања рата у Сарајеву.
- Био сам уредник фотографије у сарајевском „Ослобођењу”. Нас десет фоторепортера смо га снимали (Бибић, Крагујевић, Етеровић...) и предали му те слике под шифром, али је Тито на Брионима 1979. одабрао мој рад као његов званични портрет. Добио сам награду од четири милиона динара и могао сам да купим нов аутомобил. Први пут сам га снимао када је 1961. дошао у Сарајево да дочека Нову годину. Уместо два, остао је у Сарајеву 14 дана и потрошио сам 27 филмова. Припремио сам један кожни албум и поклонио му те фотографије. После је кренуо на турнеју Мексико-Бразил-Боливија-Чиле. Позвали су ме да идем. Укупно сам обишао 18 земаља с њим и учествовао у 22 путовања. Провели смо 300 дана нон-стоп заједно. Једино ми је жао што нисам с њим путовао у Хавану, код Фидела Кастра – жали Ђурашевић за пропуштеном приликом.
- Можда је непримерено рећи, али верујем да смо били пријатељи. Једном ми је рекао у Титовом Ужицу: „Мики, можеш све”. То ми је и написао лично на пропусници, коју и данас чувам код куће. Имам и доста својих фотографија с њим. Рецимо, када смо ишли у Бразил, смислио сам да направим групну фотографију Тита с педесетак фоторепортера. Одмах су ми пришли из обезбеђења и питали ме како ја могу да радим то мимо протокола. Могао сам. Знао сам за његову страст према лепим женама, али га никада нисам снимао у таквим ситуацијама – каже Титов фотограф.
Међу старом гардом било је и млађих снага. Анђела (12) обучена је као пионирка од главе до пете. Иде у ОШ „Стари град“ на Дорћолу. Заједно са другарицом из разреда, Софијом, дошла је пред Кућу цвећа. Обе стоје са заставама.
– Волим да носим ову одећу. Жао ми је што се нисам родила у време док је Тито био жив. Трчала бих са штафетом и била још поноснија да носим пионирску одећу. Знам о њему да је био добар човек и да се тада живело боље него данас.
Драган Јовановски (50) потегао је из Скопља да не пропусти штафету младости. Он је у делегацији партије „Титове леве силе”.
– Памтим све добро и лепо из тог времена и зато сам данас овде, као и сваке године. Дошли смо да одамо пошту другу Титу, што нам је омогућио да живимо, радимо и крећемо се слободно по целој Југославији. Сада то више не можемо. Ако будемо искрено желели, мислим да ћемо то опет моћи.
Бојан Билбија, Политика

КОМЕНТАРИ