Без знања Рајића издавач његове Историје Стефан Новаковић прикључио је његовом делу и један рукопис ДЗ који се налазио у поседу браће Текелија. Ово је било лоше издање по лошем рукопису али је учинило дубок утисак у тадањем ученом свету. По овом издању свој превод на немачки дао је и Јохан Кристијан Енгел 1801. Иако Енгел није добро познавао српски језик те му је и превод врло лош, он је побудио интересовање код широког круга читалаца учене Европе. У потрази за другим рукописима ДЗ-а прво је пронађен тзв. Раковачки рукопис који је објавио Георгије Магарашевић. Издање није успело али је дало подлогу за упоредно проочавање рукописа. Павле Јосиф Шафарик је 1831. описао три рукописа ДЗ-а (Ходошки, Раковачки и Раванички), а ускоро је и дао препис ћирилицом и латиницом као и немачки превод Раковачког рукописа, са извесним допунама из Ходошког. На ово издање угледао се Стојан Новаковић. До средине 19. века знало се за десет рукописа. Нов полет донело је упознавање са Призренским преписом. Из овог рукописа је С. Новаковић 1870. штампао ДЗ, али не у распореду какав је затекао већ га је сложио у лођички ред чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим. Срећом, већ 1872. Теодор Зигељ издао је ДЗ по истом рукопису и то у за оно време беспрекорном издању. Призренски рукопис, чија је старина навелико прецењивана, дуго ће остати главна основа за утврђивање текста Законика. 1888. је Тимотеј Флорински написао обимно дело о Душановом законодавству где је издао Законик по Струпком рукопису уз опширне коментаре. Своје друго издање Новаковић је дао 1898. поново по Призренском рукопису уз додатак 12 чланова из Раковачког, али и са множином допуна из других рукописа (које је додуше, из неког свог разлога, сматрао мање вреднима од Призренског). Теже разумљиве чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање и до данас је остало основа за проучавање, те се увек понавља број чанова и ред којим су поређани јер су се бројеви скопчали са одредбама. И на крају ту је издање Николе Радојчића из 1960, који се концентрисао на реконструкцију текста што ближу оригиналу као и на изванредан превод. Недостатак овог издања је да не садржи варијанте. Рукописи. Укупно су нам данас позната 24 рукописа ДЗ-а. Најстарији је Струшки из 1373/4, али није сачуван цео већ само око 100 чланова. Следећи је Атонски из око 1418, а из тог времена је и Студенички. Из 15. века су још и Хиландарски и Бистрички. Призренски има најбогатији текст и почива на одличноме предлошку али је тек из око 1530. У Раковачком (преписан око 1700.) се једино налази последњих 12 чланова и тзв. Реч цара Душана уз Законик. Једино у Бистричком сачуван је 189. члан.