Разговарао сам о томе, у неколико наврата, најпре с господином Коштуницом, који ми је прво рекао да као легалиста намерава то да реши законским путем. Када је законски пут отворен, уселили су само Александра Петровог, а мени ускратили пасош. Када смо следећи пут причали о томе, са жаљењем ми је рекао да је у опозицији те да не може да ми помогне, али када поново дође на власт, сигурно ће исправити неправду. Када је постао премијер, у два мандата, недостојно је избегавао сусрет са мном. Разговарао сам и с господом Миланом Томићем, директором републичке Дирекције за имовину, Миланом Париводићем, тада министром у Влади и творцем једне од верзија Закона о денационализацији, и још неким функционерима, али сви су били врло срдачни и врло неискрени. Представници садашње власти правдају се да је реч о штети коју је направила администрација господина Коштунице. Тако се мој статус налази у правном вакууму између незаконитости и неодговорности. 
Иако најстарији, лична документа добили сте међу последњима из круга породице Карађорђевић.
– Био је то ефикасан начин да ми се читавих годину дана онемогући да тражим право које ми је припадало – да живим у Белом двору. Када сам после годину дана, коначно, добио пасош и самим тим и то право, мајстори су већ обавили свој посао, запосели дворове и затворили врата осталим члановима наше породице.
Каква су Ваша искуства с политичарима на највишим положајима у СР Југославији, СЦГ и, напослетку, у Србији  с којима сте се сусретали последњих десетак година?
– Осим ретких примера, морам да признам да су моја искуства неповољна, а утисак о њима лош. Посебно ме је чинила тужним чињеница да мојом земљом у тако тешко време управљају проблематични људи којима је пре свега лични а потом и партијски интерес далеко испред интереса државе. Неискрени, неодговорни, недорасли тренутку, остављали су утисак деце која су уместо играчке добила – државу.  Разбацујући се фразама и паролама без озбиљног чињења, покушавају демагогијом и маркетингом да замагле своју некомпетентност или немоћ. Наравно, имао сам задовољство да упознам и људе који враћају наду, на пример, председницу парламента госпођу Ђукић-Дејановић. Жао ми је што још нисам упознао господина Вука Јеремића, министра спољних послова, на чијој страни су све моје симпатије. 
Да ли очекујете да ће Вам законом о денационализацији, који се већ годинама најављује, бити враћен макар део имовине одузете Вашем оцу?
– Моја очекивања у протеклих 10 година нису се односила и не односе се на враћање имовине, већ на могућност да живим у дому у којем сам живео до своје седамнаесте године и где се и данас налазе ствари мојих родитеља, моје сестре и моје. Желео сам да се после шест деценија вратим кући и да своје искуство, знање, пријатељства и пословне контакте ставим на располагање отаџбини. Ни то ми није омогућено. Од закона о денационализацији очекујем да буде праведан и по међународним стандардима. Ако буде такав, ствари ће бити лако решене. Али, заиста не знам колико ће власт у Србији бити спремна и способна за тако нешто. У супротном, после десет година дискриминације не видим разлога да се према српским властима односим другачије него према властима у Словенији.
Имате ли информације где се налазе, у чијем су поседу и у каквом стању уметничке слике из вредне збирке Вашег оца?
– Слике су углавном у Белом двору, у поседу државе а на располагању сину краља Петра и његовој недоличној свити. Чујем да се неки од њих усуђују да доведу у питање и лик мога оца. Безобразлуку нигде граница. Иако Србија даје огроман новац за двор и његове станаре, чујем повремено забрињавајуће гласове о стању слика, али из објективних разлога не могу да проверим те вести.
Да ли сте посетили дворски комплекс на Дедињу откако га је држава формално уступила на коришћење породици Карађорђевић, а фактички га користи само син последњег југословенског краља?
– На Дедињу сам био само једном, убрзо после пада Слободана Милошевића и после тога више никада. Зашто и како, већ сам рекао, а одговор је и у вашем питању.  
У каквим сте односима с принцом Александром Карађорђевићем, сином краља Петра ИИ Карађорђевића?
– Откако је, под покровитељством српских власти, узурпирао дворски комплекс а мене и моју сестру прогласио непожељнима, наши односи, практично, не постоје. Рекао бих на обострано задовољство и његову очигледну корист.
Ваш син Душан намеравао је, својевремено, да настави школовање у Србији, али је одустао. Због чега?
– Душан је у Србију дошао после завршеног факултета политичких наука на престижном универзитету Мек Гил са намером да овде настави школовање, запосли се и остане. Дошао је у Србију као најобразованији Карађорђевић у најбољим годинама. Али, као што сам ја непожељан, тако је био и он. Тешко ми је било да му објасним зашто, рецимо, влада Србије не дозвољава мени као ни њему да се живимо на Белом двору. Млад и динамичан Душан је после годину дана проведених у Србији увидео да боравак и уопште његови напори да да свој допринос не дају никакве резултате, па се вратио у Париз и запослио се.
Тужили сте Републику Словенију Суду за људска права у Стразбуру јер не жели да Вам врати имање и дворац на Брду код Крања. Докле је дошао тај спор?
– Спор иде својим током, наравно, ометан на све начине од државе Словеније, али несумњиво ће се завршити на начин на који се такви спорови завршавају. Враћањем имовине.
Упркос свему сам оптимиста
Нисте политичар нити имате политичке амбиције. Како из те позиције видите будућност Србије кроз призму њене економске, политичке, међународне садашњости?
– За малу земљу каква је Србија, уз то тек изашла из рата, ово је тешко време, а њена економска, политичка и међународна позиција бременита проблемима. Демократске власти начиниле су мноштво погрешних и брзоплетих потеза због којих сада испашта народ. Каква ће нам будућност бити, зависи од поступака власти и њене спремности да се суочи с неминовним изазовима, од њене мудрости и пожртвованости. Упркос свему, ја сам оптимиста.
Златко Чобовић, Блиц