Колико пре месец дана, изгледало је да се Србија држи свог декларативног става да неће учествовати на скуповима где је њена јужна покрајина представљена као независно Косово. Недавно одржани скуп на брду код Крања доживео је фијаско недоласком српске делегације. Инаугурација хрватског председника прошла је без српског председника. Трећи изазов за кратко време представља најављена јунска конференција о западном Балкану у Сарајеву. И као грогирани боксер који попушта у трећој рунди, наш чврст став почиње да слаби, а колена клецају.

Полазећи од гимник формуле, Србија ће прихватити да у јуну у Сарајево иде безимена, да изгуби свој сопствени статус не би ли тако била ближа косовским Албанцима. То би донекле било разумљиво да се ради о незваничном сусрету, али не и ако се ради о скупу који треба да представља пилот пројекат за учешће Косова на будућим регионалним конференцијама.

Да ли узрок промене нашег става треба тражити у учесталим састанцима наших и турских званичника и све интензивнијој сарадњи две земље? Уз све поштовање према овој моћној и поштованој земљи, треба имати у виду да је Турска међу првима признала независност Косова и да и даље врло интензивно лобира за будућа признања, те су отуда наша виђења решавања проблема на западном Балкана опречна. То најбоље илуструје изјава министра спољних послова Турске, који каже: „Ми желимо нови балкански регион утемељен на политичким вредностима, економској међузависности и сарадњи и културној хармонији. То је био отомански Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан.”