Епилог тог чикашког 1. маја 1886. године јесте на десетине мртвих и повређених.
Први мај, као празник, свој корен има у одлуци водећих америчких синдиката да, инспирисани победом својих канадских другова 1984. године захтевају доношење закона којим би се установило максимално осмочасовно дневно радно време.
Тај је закон требало да буде донесен до 1. маја 1886. године. Када се то није догодило, дошло је до великог штрајка у САД, а у Чикагу и до крвавих нереда.
Прослава празника установљена је три године касније, а одлуку су донели представници радника из целог света на Првом конгресу Друге интернационале у Паризу, прогласивши 1. мај за Међународни празник рада, када радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност. Борбу за побољшање услова живота и рада радници широм света настављају и данас па се на тај дан у знак сећања на прву организовану синдикалну борбу организују приредбе, зборови и демонстрације.
Од тада се у САД-у, а касније и у свим земљама света, Међународни празник рада обележавао великим парадама и демонстрацијама, које су најчешће организовали социјалистички, комунистички, анархистички и други лево оријентисани покрети.
Одлуком Друге интернационале из 1889. године 1. мај је успостављен као Међунардони празник рада.
Ипак, више од половине данашњих радника не зна да су чикашки радници тада носили пароле са три осмице - осам сати рада, осам сати спавања, осам сати слободног времена. То за шта су се они изборили, нове генерације су временом себи укинуле. Притиснути вишеструким задацима и ефикасношћу, данас се за најуспешније менаџере сматрају људи који раде најмање 12 сати дневно, и тиме се хвале.
Први мај као међународни празник рада на просторима бивше Југославије, као званични државни празник почео је да се слави после Другог светског рата, доласком комуниста на власт.
Срна, МРС