Међу потоње две стотине споменика, који по домаћим законима имају највиши степен заштите, убраја се и наших десет споменика културе увршћених на Унескову листу светске баштине: осам средњовековних српских манастира и цркава, од којих четири на територији општине Нови Пазар (у надлежности су Завода за заштиту споменика културе Краљева), а четири на Косову (они се воде као културно-историјска добра у опасности и у надлежности су Канцеларије за очување културне баштине на Косову и Метохији), затим средњовековни град Рас, као и археолошко налазише Феликс Ромулијана у Гамзиграду код Зајечара (у надлежности је Завода за заштиту споменика културе Ниша).
Од доношења Унескове Конвенције о заштити светске баштине, 1972. године, па све до 2004. на ову листу су из наше земље били уписани Сопоћани, Петрова црква, Ђурђеви ступови, Рас и Студеница. Додуше, каже нам Вера Павловић-Лончарски, директорка Републичког завода за заштиту споменика културе, требало би имати у виду да од 1993. до 2002. године, због међународних санкција, нисмо били чланица Унеска. Након повратка под окриље УН, наша земља је обновила и активности на светском признавању и заштити својих природних и културно-историјских добара.
Национална комисија за сарадњу са Унеском (којој је председавао Јован Ћирилов) и амбасадор Србије при Унеску Драгољуб Најман успели су да 2004. и 2006. године на листу светске баштине буду увршћена и четири српска манастира на Косову, а 2007. и Гамзиград. Исте године је за председницу Комисије изабрана Зорица Томић, актуелна амбасадорка Србије при Унеску, али ни њена, ни нова комисија, формирана септембра прошле године, нису досад изашле са новим српским кандидатима за Унескову листу. Прошлогодишњи покушај да кандидујемо Ђавољу варош је неславно пропао јер нисмо проследили сву одговарајућу документацију (што се, иначе, дешавало и другим државама, али делује неозбиљно и могло се избећи).
Тек недавно је, како сазнајемо од Вере Павловић-Лончарски, која је члан поменуте комисије, најзад састављена такозвана прелиминарна листа културно-историјских споменика, на којој су манастир Манасија, римско археолошко налазиште Царичин град, Смедеревска тврђава, Бач са околином и Неготинске пивнице (име потиче од глагола „пити“, а не од „пива”, јер се у њима чувало – вино). Било је неких идеја да се истовремено кандидују три дунавске тврђаве у Србији (Смедеревска, Београдска и Петроварадинска), јер су искуства других земаља показала да такав приступ може бити веома успешан, али…
– Пројекат да се све тврђаве на Дунаву обједињене нађу на Унесковој листи могао би проћи само као заједнички подухват свих подунавских земаља. Такав је, рецимо, предлог министара културе Србије, Хрватске, Црне Горе и БиХ кад су у питању камени надгробни споменици, стећци. Према важећим критеријумима, међутим, ни тврђава на Калемегдану ни она у Новом Саду не испуњавају услове за Унескову листу, при чему би она прва можда и прошла да је постигнут одговарајући степен њене заштите као урбанистичко-архитектонске целине.
Ипак, можемо нешто друго да урадимо, што су већ учиниле многе европске земље, а то је да за Унескову листу номинујемо целе централне градске зоне. На пример, то би у Београду била Кнез Михаилова улица са околином, укључујући и Калемегдан – објашњава наша саговорница.
За добра која су на прелиминарној („тентативној“) листи прикупљена је документација у складу са критеријумима које је утврдио Унесков Комитет за светску баштину. На основу те документације се за сваки предлог ради такозвани номинациони досије у сарадњи са стручњацима ICOMOS-a (Међународног савета за споменике и знаменита места), који колегама из Републичког завода за заштиту споменика културе Србије помажу да објективно процене и аргументују кандидована добра. Затим се попуњава Унесков образац и шаље Центру за светску баштину (WHC) на процену. Ако је све у реду, Комитет за светску баштину усваја националну листу предложених културних или природних добара на својој годишњој скупштини.
На Унесковој листи светске баштине тренутно се налази 890 добара, од којих 689 споменика културе, 179 природе и 25 мешовитих, у власништву 148 земаља које имају могућност да се обрате Фонду светске баштине, одакле се сваке године око четири милиона долара улаже у препознавање, очување и промоцију добара са поменуте листе. Тако су, рецимо, овим парама финансирани мапирање фресака и мониторинг влаге и статике Пећке патријаршије, а најављена је и нова донација за обнову косовских манастира од два милиона долара. За „Унескове штићенике“ је и приступ осталим европским и међународним фондовима лакши.
– Ово је, наравно, само једна од користи које имамо од приступања листи светске баштине. Ту су и саветодавна и стручна помоћ Унеска и међународна промоција и подршка у заштити наших културно-историјских и природних добара. На пример, сигурно је да Унпрофор боље чува српске манастире на Косову зато што је реч о признатој светској баштини под заштитом Унеска, а и Министарство културе Србије у одређивању приоритета за финансирање предност даје добрима са Унескове листе. Такође, много је веће интересовање домаћих и страних туриста и међународних експерата за оно што је проглашено за светско наслеђе – објашњава Вера Павловић-Лончарски.
Брана Павелка-Стојковић, шеф одељења за архитектуру у Републичком заводу за заштиту споменика културе, каже да посао на попису, категоризацији и заштити културних и природних добара у Србији још није завршен, да се на томе стално ради, а којим темпом и колико успешно зависи највише од тога са колико новца располажемо.
– Сви средњовековни споменици архитектуре су, рецимо, вредновани и пописани, али народно градитељство још није. Највећи је проблем како заштитити и сачувати оно што је препознато као највећа вредност. Имамо Закон о заштити културних добара, али не и инспекцију која би надгледала његово спровођење, па тако направимо забрану извођења радова на неком заштићеном објекту или тражимо његово враћање у првобитно стање, али како је он у надлежности општине, немамо начина да утичемо да се то и учини, поготово кад су умешани велики, моћни инвеститори – примећује наша саговорница.
А шта се дешава са добрима већ сврстаним у светску баштину, која су накнадно претрпела нежељене промене? Скидају се са Унескове листе. То се, нажалост, све чешће дешава, каже Брана Павелка-Стојковић, а све је више примера и да поједине земље саме траже да се неко од њихових добара изузме са списка светске баштине, рецимо Дрезден (да би могли да изграде нови мост над Елбом) и природни резерват у Оману (сматрали су да прихватилиште орикса заузима превелику површину која им је потребна за друге намене).
У таквим случајевима, додаје наша саговорница, боље је ограничити или смањити простор под заштитом, него га сасвим скинути са Унескове листе на коју, како смо се уверили у случају наше Ђавоље вароши, није баш тако једноставно доспети.
Српска културна добра на листи светске баштине
Петрова црква, изграђена пре 10. века, на Унесковој листи од 1979.
Манастир Ђурђеви ступови у месту Врболази, изграђен у 12. веку, на Унесковој листи од 1979.
Остаци средњовековног града Раса из 12. векa, у месту Бубреговићи, на Унесковој листи од 1979.
Манастир Студеница из 12. века, на Унесковој листи од 1986.
Манастир Сопоћани из друге половине 13. века, у Дољанима, на Унесковој листи од 1979.
Манастир Високи Дечани, изграђен од 1327. до 1335. године, на Унесковој листи од 2004.
Црква Богородице Љевишке у Призрену, изграђена од 1306. до 1307, на Унесковој листи од 2006.
Манастир Грачаница, из друге деценије 14. векa, општина Приштина, на Унесковој листи од 2006.
Манастир Пећка патријаршија, изграђен у 18. веку, на Унесковој листи од 2006.
Археолошко налазиште из трећег века Гамзиград – Ромулијана, на Унесковој листи од 2007.
Прелиминарна листа за упис у светску културну баштину
Манастир Манасија у Деспотовцу (Ресава)
Царичин град (Јустинијана Прима) код Лебана
Смедеревска тврђава
Бач са околином
Неготинске пивнице (Рајац, Рогљево и Штубик)
Раније предложени, а (за сада) нису прошли: Виминацијум, Петроварадинска тврђава, Београдска тврђава.
Критеријуми
Да би заслужило да се нађе на листи светске баштине, односно да би се сматрало добром од изузетне, универзалне вредности, културно добро мора да испуни шест од укупно десет критеријума које наводи Комитет за светску баштину (уз додатно доказивање аутентичности и интегритета).
Оно, дакле, мора да представља: ремек-дело људске креативне генијалности; важну прекретницу у области културе, уметности, архитектуре, технологије, планирања градова или пејзажног уређења; јединствено сведочанство о култури, традицији или цивилизацији која још постоји или је ишчезла; изузетан пример одређене врсте градитељства или технологије, која илуструје важну етапу у људској историји; истакнут пример традиционалног људског насеља, начина обраде земље или коришћења мора, репрезентативан за одређену културу и, најзад, да је повезан са традицијом, идејама, веровањима, уметношћу и литературом које су од изузетног универзалног значаја.
Природна добра на Унесковој листи испуњавају четири критеријума: пример су изузетне лепоте или јединствене природне појаве; представљају главну етапу у историји планете (геолошка налазишта); део су главних еколошких или биолошких процеса у еволуцији, развоју земљишта, воде, обала, екосистема и биљних и животињских заједница и садрже најважнија природна станишта за очување биодиверзитета.
Александра Мијалковић, Политика