Диздаревић, један од „Титових другова по оружју“, тврди да су богатије републике добиле наклоност бирача, јер су се „гласно запитале“ зашто треба да дају субвенције сиромашнијима. „Када смо одлучили да кренемо у правцу децентрализације, нисмо дали шансу економији, већ смо дали време републикама да искажу своје ставове“, сматра некадашњи комунистички званичник из БиХ.
ПАРАДОКСИ „БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА“
Мада је за време Титовог режима било забрањено истицање националних обележја република које су се ујединиле 1945, британски аналитичар оцењује да „оно што је било далеко од очију, није било далеко од срца“. Стога, он тврди да је „пробуђени национализам“ представљао буђење из сна званог „једна Југославија“. Парадоксално али истинито, неке од најжешћих борби током рата у Хрватској вођене су у близини такозваног „Пута братства и јединства“. Само годину дана касније, крвави сценарио поновио се и на Мосту братства и јединства у Сарајеву.
ПОЛИТИКА ИДЕНТИТЕТА
Као посебно занимљив, Бел наводи податак да је „легенда о Титу“ избледела много брже него сећање на друге историјске личности. После распада државе, уклоњени су готово сви споменици, док су улице које су назване по комунистичком вођи преименоване. Мада су у Сарајеву и даље присутни поједини симболи из времена комунизма, након рата у Босни, у којем је страдало 97.000 људи током три године, припадници различитих народа дубоко су подељени. Муслимани, Хрвати и Срби, који су били суседи, више не живе једни поред других, и сада је на снази такозвана „политика идентитета“.
У складу са новим схватањима, Сарајево се описује као „муслимански град“, а Срби који и даље живе у њему тврде да је након рата изграђено више џамија него у Техерану. Босански Срби имају своју „мини државу“, чија престоница је Бањалука и настоје да задрже „посебан статус“, прокламован Дејтонским споразумом потписаним 1995. Ипак, иако је Дејтон означио крај рата, многи тврде да није остварен помак с мртве тачке.
Према мишљењу британског аналитичара, влада БиХ, коју предводи Харис Силајџић, залаже се за уређење које има сличности са „унитаристичком државом“, што изазива подозрење и Срба и Хрвата, који се осећају угроженима. Истовремено, Бел примећује да влада у Сарајеву готово и не функционише. Штавише, он упозорава да би предстојећи избори могли да представљају шансу за „јачање национализма“.
Босански Срби, који нису задовољни својим статусом, такође прете да ће организовати референдум о независности Републике Српске, али британски аналитичар сматра да нико не би признао такву државу. Истовремено, потез Бањалуке угрозио би и позиције муслимана, јер „Босна без Срба није Босна“. Бел подсећа и на речи некадашњег хрватског председника Стјепана Месића, који је отишао тако далеко и предложио покретање оружане интервенције како би била „сломљена Република Српска“.
Анализирајући изјаве званичника бивших југословенских република, Бел закључује да се ниједна од њих не може похвалити „значајним достигнућима после Титове смрти“, осим чињенице да су ратови завршени. „Босна, Србија и Хрватска нису завађене државе, али њихове испреплетане историје представљају терет за сваку од њих“, оцењује некадашњи дописник са Балкана.
М. Стојановић, Данас
KOMEНТАРИ