- Са позиција учења ислама, Устава Србије и закона о црквама и верским заједницама и о националним саветима, то није спорно. Одговорно могу рећи да не бих ни размишљао о таквом кораку да живимо у нормалном и стабилном времену, простору и систему. Овај корак потврђује значајну угроженост Исламске заједнице (ИЗ), угроженост права припадника ИЗ, а и угроженост идентитета Бошњака. Једном народу лишеном конвенционалне заштите не преостаје ништа друго до да прави неконвенционалне потезе. Ово је један неконвенционалан потез, изазван аспектима неправде која нам се чини. Као одговор на једно ванредно стање, ванредан потез је сасвим рационалан.
Какав однос, тренутно, има држава према вашим сународницима?
- Нажалост, сада имамо један тихи рат режима у Београду против Бошњака, а још конкретније против наших механизама утицаја на ово друштво. У свиленим рукавицама се води рат против Исламске заједнице и Интернационалног универзитета у Новом Пазару. Одуговлачи се акредитација Универзитета с циљем да се његова будућност држи у зраку. Паралелно с тим иде и неуобичајено форсирање државног универзитета.
Да ли ваша кандидатура може да изазове нове поделе међу Бошњацима?
- Никада се нисам одрекао сопственог утицаја на важне политичке токове, посебно када је у питању оно што је од судбинског значаја за Бошњаке, и овим то потврђујем. Оно од чега се јасно дистанцирам су страначке политике и у томе ћу остати потпуно доследан. Мислим да моје кандидовање може бити проблем делу грађана окупљеном око политичке опције Расима Љајића, и то искључиво кроз интересне комбинаторике, али мислим да су они малобројни. Мислим да ће се на овим изборима потврдити моја ранија теза да постоји један јако празан политички простор за трећу опцију, који ће сада бити попуњен. Иако ово нису страначки избори, биће то и својеврсно пребројавање. То је мој кључни разлог, јер два бошњачка министра у Влади Србије, са својим странкама, нису имали храбрости да се ставе на чело тих листа. Питајте та два министра шта су допринели у афирмацији Бошњака. Народи и националне заједнице, који нису имали ни Угљанина ни Љајића, као на пример Роми, добили су потпуно иста права као Бошњаци. Све то што су они радили било је без ефекта за овај народ.
Расима Љајића и Сулејмана Угљанина често оптужујете за издају националних интереса и покушаје „београдизације“, а у неким периодима имали сте добру сарадњу с њима. Какви су сада ваши односи?
- Никакви. Нема их. Са Угљанином то дуго не функционише и негативну димензију почело је да добија још 1997. Сада нема дилеме шта је ту позадина. То је неспремност Угљанина да прихвати чињеницу да ИЗ мора бити самостална, да с њом треба сарађивати, а не настојати да се стави под контролу. Ту је настао вирус проблема који је довео до агресије на ИЗ и тај вирус ће га отерати са политичке сцене. Са Љајићем су односи варирали свих ових година. Најинтензивнији су били у протекле две године, ако се изузме ових задњих седам-осам месеци. Кључна тачка сарадње је било обострано уверење да је у интересу Бошњака да Угљанин не буде на власти. Та сарадња је дала резултат. Љајић није имао амбицију да ИЗ стави под контролу, али је хтео да је употреби, да с њом буде близак у предизборној кампањи, а кад прођу избори да се дистанцира. Мислио је да може проћи са неискреном реториком. Ту је његова грешка и није нас добро прочитао.
Под којим условима „никакви“ односи с двојицом водећих бошњачких политичара могу да се претворе барем у „некакве“?
- Тражимо да се не дира у основне вредности ИЗ, да јој се поштује аутономност, да се прихвата као неоспоран друштвени фактор. Угљанину је јако мали простор за тако нешто, јер је отишао предалеко. Он би одмах морао да гаси своју параверску формацију. Љајић је направио велику стратешку и тактичку грешку с листом Препород, али још није касно да се из тога извуче. Уколико би листа Препород подржала нашу листу, то би Љајића спасило од свих последица на наредним локалним изборима, а и на такав позитиван гест ми бисмо узвратили позитивно.
Често помињете добру сарадњу с покојним премијером Зораном Ђинђићем. Какви су сада односи са ДС и председником Борисом Тадићем?
- Нема их. Могу да дам један део одговора, а други део, да употребим синтагму, Тадић је мој бивши пријатељ. Он је потпао под утицај својих саветника, који су га лоше саветовали да је муфтија са ИЗ и универзитетом потенцијална опасност за Србију. Помињем Зорана Ђинђића зато што је илустрација да је могуће другачије. То је нестало. Неповерења и осећај несигурности натерали су ме да заоштрим реторику. Такав амбијент нас тера на оштрију реторику и на потезе који су неконвенционални. А онда господин председник има проблем како да одговори на неконвенционалне потезе. 
Слађана Новосел, Данас