У времену медија и естраде, за хуманитарне акције се користе и познате личности, крунисане главе, глумци, певачи, сликари... Њима су се придружили и фото-модели, па и инстант креаторке моде. Оне које су биле ближе медијима умеле су да њима, нажалост, манипулишу. Зато су оштећени не само они који су давали новац, или своја дела као прилог за угрожене, оштећен је и углед новинара и медијских кућа које су им давале и неукусну подршку. Неукусну, зато што су то биле, углавном, личне промоције тих особа на разним „баловима”, никако онога што је било повод.
Прави хуманитарци требало би да дају из свог џепа. Уосталом, корени хуманитарног деловања, потреба да за собом оставе дубљи траг него што је ефемерно дејство новца, јавила се с краја 19. века у викторијанској Енглеској. Џорџ Кадбери, Џозеф Раунтри и Џорџ Пибоди, богати индустријалци, основали су тада фондове за финансирање радничких насеља, школе и здравствену заштиту. Њиховим стазама у Америци су кренули Хенри Форд и Ендру Карнеги, познат по изреци да „онај ко умире богат, умире осрамоћен“. Тако је Карнеги своју империју насталу од производње челика, у својим педесетим годинама, почео да дели сиромашнима, да оснива по свету више од 3.000 библиотека, концертне дворане, универзитете... И Рокфелер је улагао у здравство и образовање...
Данас су највећи филантропи света „папа софтвера“ Бил Гејтс и његова супруга Мелинда, која је, најзад, изашла из сенке овог финансијског могула, већма у џемперу. О овој новој филантропији 21. века пише Тереза Лојд у својој књизи „Зашто богати поклањају“.
Далеко смо ми, и наши, понајчешће, контроверзни богаташи, од света. Некако су им најближи Владе и Снежана Дивац са својим фондом за помоћ избеглицама. Јер, Владе има „бензин“ свој, своје кошарком стечене милионе долара. Њему лична промоција не треба.
Пратећи медије ових дана, готово да нема оног кога није стид и због сопствене наивности. Као и оних, огорчених због манипулисања, зарад личне користи, најтежом од свих болести, канцером. Зато ће бити делотворна и више него актуелна, представа „Златно теле“ (роман је написан 1931) са Ланетом Гутовићем. Премијера је у јуну. Горан Марковић је, сасвим случајно, купио код букинисте књигу Иљфа и Петрова да је поново, после 40 година, прочита. Ивана Димић, директорка Драме Народног позоришта, после неколико дана, позвала га је да режира или Харвуда или Иљфа и Петрова. Горан се одлучио баш за авантуре Остапа Бендера. А док држава не покрене полуге система контроле разних фондова и хуманитараца, да не постанете нова, наивна жртва опскурних манипуланата и болесних митомана, који мото „идеја моја, бензин твој” тако лако спроводе у овој земљи сиромашних и лаковерних.
Новинар
Мирјана Радошевић, Политика