Имена осталих којима се аутор захваљује протежу се на целе две странице, а међу њима су и Жан-Марк Бар, Патрик Бесон, Енки Билал, Предраг Даниловић, Божидар Ђелић, Зоран Ђинђић, Вук Драшковић, Андреј Макин, Дана Милошевић, Дуња и Емир Кустурица, Горан Паскаљевић, Срђан Поповић, Владан Радоман, Предраг Симић, Неда Валчић-Лазовић…
Књига „Роман о Београду”, која још није преведена код нас и чије делове ексклузивно објављујемо захваљујући преводиоцу Дани Милошевић, описује бурну историју нашег града кроз векове, још од првог неолитског насеља, али и даје слику данашњег аутентичног Београда, онако како га је Буисон доживео долазећи овде двадесетак пута.
„Наизменично келтски, римски, византијски, мађарски, отомански, аустријски, главни град Србије сачувао је у својој бурној прошлости необичну и бунтовну душу”, пише Буисон, наводећи разна имена којима су Београд крштавали његови наизменични господари: „Султанова миљеница”, „Град на каменим темељима”, „Праг Светог рата”, „Рајско боравиште”, „Брег за размишљање”… Раскрсница цивилизација и религија током многих векова, данас ослобођен Милошевића и његових старих демона, Београд је у пуној мери поново стекао свој статус „краљице Балкана”, констатује аутор који је за мото књиге узео Бесонове речи: „Београђанин је дисидент свему, па и самом себи”.
„Београд омађијава посетиоце који не схвате у чему је тајна чаролије”, пише Буисон, признајући да је и сам остао омађијан градом у коме је са својим пријатељем Срђаном Поповићем „беснео по баровима и ноћним панк и поп-локалима, испробавао традиционалне кафане и постмодерне ресторане, обилазио музеје, галерије и историјска здања, пловио Дунавом, пливао у Сави, путовао аутобусом, бициклом, таксијем, југом и сипљивом заставом, играо тенис на Ади Циганлији, певао са навијачима Црвене звезде, играо на сплавовима дуж Саве, пио литре ракије и турске кафе сутрадан, молио се у Храму Светог Саве, другом по величини на свету, и делио грозничаве дане који су претходили државном удару против Милошевића 5. октобра 2000…”
На почетку књиге, слика атмосферу на стадиону Маракана 9. септембра 2009. када је Србија играла против Француске у квалификацијама за Светски куп и дала први гол.
„Жесток потрес уздрмао је Београд. Овога пута није било бомбардовање, већ експлозија радовања: на узаврелом стадиону, крштеном по бразилском фудбалском храму Маракани, Србија је дала гол… Штавише, овај гол је дат Француској коју велика већина српског становништва сматра другом мајком отаџбином. Невероватна симболика…”
Буисон подсећа у књизи да су током више од једног века ретки били српски владари који приликом неког говора, пријема, сусрета или неке инаугурације не би изразили непролазну приврженост своје земље Француској.
„Крајем средњег века и почетком ренесансе, Париз је видео Београд као бедем против надирања ислама у хришћанску Европу”, пише аутор, наводећи да су „у 19. веку Србијом често владали кнежеви и краљеви франкофили, супротстављајући се експанзионистичком германском утицају на Балкану”. А кад је избио Први светски рат, „ко не зна да је Француска ушла у рат да притекне у помоћ малој Србији коју је напала Аустро-Угарска”.
Говорећи о бомбардовању 1999. године, Жан-Кристоф Буисон каже у књизи да се и дан-данас лоше процењује траума изазвана учешћем Француске у војним акцијама НАТО-а против Србије.
„То што су се Енглези, Американци и Немци обрушили против Београда, хајде де. Они су већ слали неке тепих-бомбе у прошлости (1914, 1915, 1941. и 1944). Али Француска – немогуће. Мајка не убија своје дете”, пише Буисон, додајући да је и мајстор стрипа Енки Билал, „мада неподложан икаквој симпатији за Милошевићев режим, изражавао то исто осећање”.
У књизи, која представља „ходочашће кроз време и позив на путовање”, као и „оригиналну хронику о француско-српском пријатељству од средњег века до наших дана”, Жан-Кристоф Буисон је забележио и следеће:
„Ова кичма пружена између Европе и Азије је место неподесно за развијање добрих навика: Београђанима је омиљени свакодневни спорт критика! Дуго су гунђали против окупатора, гунђају од тада једни против других. Прави Гали. Нарочито воле светковине. То претеривање! Као да ће сутра умрети”!
Гордана Поповић, Политика