Срби су тако чинили огромну већину свих јединица, не само оних из Србије, већ и Црне Горе, Босне и Хрватске, осим македонских. У саставу Прве пролетерске дивизије борио се и батаљон Словенаца, формиран у ослобођеном Београду, као и бригада „Италија”.
Тешке борбе на Сремском фронту трајале су 175 дана, јер се немачки окупатор упорно бранио, потпомогнут усташама и деловима белогардејског „руског заштитног корпуса”. Неколико пута, фронт се померао западно од Сремске Митровице, а Немци су, поред жестоке одбране, извршили и два снажна противудара.
Први су изненада извели 3. јануара 1945. и потиснули 21. српску дивизију на леву обалу Босута, а други знатно снажнији под називом „Зимска олуја” 17. јануара, када су ангажовањем три јаке дивизије потиснули Прву југословенску армију на Исток и заузели Шид.
Само два дана касније, 19. јануара, Прва југословенска армија, ојачана Другом пролетерском дивизијом, присилила је непријатеља на повлачење и поново ослободила Шид, где је Сремски фронт стабилизован до коначног пробоја, 12. априла.
У историји ће остати записано да су све јединице које су учествовале у борбама на Сремском фронту имале савезника у становништву Срема чији су домови и објекти били њихова сигурна склоништа.
Сремци су борце примили оберучке, давали им све што су имали, помагали у транспорту и нези рањеника, а војне јединице су у време затишја узвраћале помоћ пољским радовима и бербом кукуруза.
Средином јануара 1945. године, Сремски фронт је посетио врховни командант Југословенске армије маршал Јосип Броз Тито, а крајем фебруара и командант савезничких снага на Средоземљу, фелдмаршал Харолд Александер.
После свестраних припрема, које су извршене у оквиру завршних операција за ослобођење Југославије, за пробој Сремског фронта формиране су три оперативне групе - Северна (главна), Босутска и Јужна.
Командант Прве армије ЈА Генерал Пеко Дапчевић командовао је Јужном оперативном групом, а пробојем фронта начелник штаба Прве армије генерал Милутин Морача.
Пробој Сремског фронта почео је у зору 12. априла артиљеријском припремом од 15 минута из 120 оруђа и дејствима из 50 авиона у два налета, а недуго затим су кренуле на јуриш дивизије првог ешалона и за кратко време заузеле главни одбрамбени појас непријатеља.
После целодневних борби, ослобођени су Винковци и Жупања, а Сремски фронт је пробијен на целој дубини и отворен пут према Славонском Броду и Загребу.
У припремним борбама и самом пробоју фронта Прва армија ЈА је изгубила 1. 713 бораца, готово 6.000 је рањено и 53 нестало, док су немачке снаге имале више од 9. 500 погинулих, око 3. 300 рањених и 5.427 заробљених војника, подофицира и официра.
Током борби на Сремском фронту, које су трајале 175 дана, погинуло је 13. 000 бораца НОВЈ, али тачан број именом и презименом никада није утврђен.
Совјетска Црвена армија изгубила је 1.100 војника, бугарска Народна армија 623 и бригада „Италија” 163 борца. На страни непријатеља погинуло је око 30.000 војника.
После пробоја Сремског фронта, у садејству са савезничком офанзивом, југословенске снаге су за непуних месец дана ослободиле целу територију земље, Истру и Словеначко приморје, док је неколико јединица доспело до Трста и Караванки.
Пред ударима ЈА капитулирала је група армија „Е” и заробљен њен командант Александар фон Лер према чијој је замисли разорен Београд у нацистичкој агресији почетком априла 1941. године, који је потом осуђен као ратни злочинац и стрељан 17. фебруара 1947.
Историчари се слажу да је Сремски фронт за савезнике имао велики, а за партизанске јединице пресудан значај, али не и у оценама да ли је било неопходно да српска младеж остави кости у блату сремске равнице.
У Србији је јавност тек после пада комунистичког система могла да чује сведочења преживелих, према којима је мобилизација голобрадих младића често била насилна, као и да су многи без било какве обуке послати из школских клупа практично у смрт.
Поједини историчари сматрају да на самом крају рата, када су савезничке снаге биле у надирању, Сремски фронт није био потребан и да је „цвет српске младежи”, смишљено гурнут право у кланицу.
Можда и у томе треба тражити објашњење зашто је Меморијални комплекс изгинулима на једном тако важном ратишту подигнут скоро пола века касније, тек 8. маја 1988. године.
Танјуг, Политика
Прочитајте и ово
Сремски фронт- покољ српске омладине
ПРОБОЈ СРЕМСКОГ ФРОНТА