"Српска дијаспора нема никакав утицај на формирање политике САД и најслабије је организована од мени познатих етничких група упоредиве бројности. Конкретан пример: када је пре десетак година требало да опстане Катедра за српске студије на Универзитету у Чикагу, за што је била неопходна скромна свота од неколико стотина хиљада долара, та средства нису била скупљена и катедра се угасила. Истовремено, припадници литванске заједнице у Чикагу, вишеструко мање од српске, сличним поводом за своју катедру сазвали су добротворну вечеру, на којој су за неколико сати скупили милион долара. За овакво стање ствари српска заједница нема никаквог оправдања. Дијаспора нема пара или воље да их одвоји за рад на заштити и промоцији интереса српске заједнице у САД - а паре су предуслов сваког деловања. Још је Марк Твен пре 150 година приметио да Америка има 'најбољи Конгрес који новац може да купи'! Наивни су они који мисле да су се Боб Дол, Џо Бајден, покојни Том Лантош, Џо Либерман и остали српски - назовимо их правим именом, душмани - годинама понашали на нама познат начин из моралних побуда, из принципа и најдубљег убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате - значи, паре - и да их подстакне на деловање - опет паре! Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира на то да ли је реч о заговорницима интегралне Босне и Херцеговине или федералних дотација фармерима у Висконсину."
Како тумачите чињеницу да у Србију и РС, ипак, стижу вијести о одређеним дометима "лобирања" у САД?
Имате људе из дијаспоре који теже да на јавној сцени матице пројектују имиџ о себи као веома утицајним личностима, које имају блиске везе са разним конгресменима и сенаторима. Плативши пар стотина долара новинарчићима београдских таблоида да о њима афирмативно пишу, са тим исечцима одлазе у Вашингтон да би своје саговорнике убеђивали да су, ето, утицајни на српској политичкој и јавној сцени и да треба на њих рачунати у неким будућим комбинацијама. То погодује амбицијама и сујети инфантилних личности бомбастичних титула и безначајног утицаја, али, све наведено Срби у САД добро знају. Додуше, ни вашингтонској администрацији више није занимљиво да подстиче наде неке потенцијалне Б-екипе, јер Американцима садашња власт у Београду савршено одговара.
Ни дан-данас некакав "српски лоби" у САД уопште не постоји, а такозвани "српски кокус" у Конгресу је Потемкиново село које је сада ионако у стању дубоке хибернације. Чланови српског кокуса само изражавају личну заинтересованост за балканске теме, али то нипошто не значи да се поистовећују са српским политичким ставовима о Хагу, Космету, Дејтону... Примера ради, на саслушању пред Хелсиншким одбором Представничког дома, на коме су пролетос Иво Банац, Педи Ешдаун и остали из свих оруђа отворили ватру на Републику Српску и Додика захтевајући укидање ентитета и именовање америчког специјалног изасланика за Балкан, њима није контрирао ни један једини конгресмен, нити представник дијаспоре, нити лобиста, нити путник-намерник из РС, премда им учешће не би било ускраћено да су се пријавили.
Постоје ли унутар српске дијаспоре у САД личности и институције које не ђелују под патронатом најпознатијих организација, а чији рад на афирмацији српских националних интереса у Америци заслужује пажњу и уважавање?
Постоје, али што се мање експонирају под српским предзнаком, то су способније да ефикасно делују. Предуслов њиховог успеха јесте способност независног деловања.
Шта бисте дефинисали као кључне заједничке циљеве око којих би требало да се окупе Срби у сјеверној Америци? У том контексту, шта су оптимални, а шта реални домети?
Кључни циљ је презентовање интереса српске заједнице од компетентних особа које су способне да га представе кроз призму америчких интереса. Тема Балкана као слабе карике у ланцу борбе против тероризма, овде је апсолутно кључна. У САД све што се тиче националне безбедности бива забележено и стиже на нечији радарски екран. Међутим, ни после осам година од пада њујоршких кула нема "беле књиге" у којој би се направио консолидовани досје џихадистичких веза политичког естаблишмента у Сарајеву. Евиденција свих могућих терористичких напада од 2001. године, било да је реч о Ријаду, Казабланци, Мадриду или Балију, потврђује да се свуда провлачи "босанска веза". То је неискоришћен капитал.
Какав је ваш поглед на односе српске дијаспоре у САД са релевантним политичким адресама у Србији и Републици Српској?
Највећи проблем српске дијаспоре у САД јесте у недостатку легитимног ауторитета и хијерархијског устројства. У својој подели 1963. године, Српска православна црква још није повратила онај положај и улогу стожера коју би требало да има, а лидерства из матице - нема. С друге стране, није реално од дијаспоре очекивати да постигне оно што се из матице, како београдске, тако и бањалучке, не чини. Погледајмо истини у очи - званични гости из обе српске престонице често долазе у Вашингтон, не да би остварили озбиљан утицај на процес доношења политичких одлука које се тичу српског народа и његових интереса, већ да би код куће изградили што убедљивију илузију о тобожњим резултатима своје посете. Школски пример таквог приступа видели смо недавно, почетком новембра, са објективно безуспешном мисијом из Републике Српске у америчкој престоници, равном фијаску, која је у медијима РС приказана као успешна.
Како оцјењујете учинак те посјете?
Кога ти људи заваравају, или пак можда и сами гаје неутемељене илузије о ефектима својих посета вашингтонским канцеларијама? Ко им танушне програме боравка "обогаћује" сусретима с људима нулте тежине на вашингтонском политичком тржишту, или пак тврдим антагонистима који су унапред решени да им само очитају неку непријатну вакелу? Да ли је само циљ да се попуни итинерер, да би се оправдала уложена средства? Зашто варају, пре свега себе саме, али и друге, говорећи о успесима својих мисија, крунисаних полусатним пријемом код заменика подсекретаровог помоћника у сутерену Беле куће? Или посетом малобројним члановима Конгреса који су ионако познати као благонаклони Србима, али који немају утицаја на формирање ставова? Склон сам веровању да су недорасли задатку, непотковани и наивни, пре неголи злонамерни. Српски национални интерес не бране како треба, јер га не препознају ни као скуп територијално, демографски и економски омеђених одредница тежњи свог народа да се носи са изазовима окружења, ни као став који има оперативну вредност у перцепцији вашингтонских саговорника, јер није прилагођен њиховом појмовном склопу.
Са садашњом поставком српске дипломатије и лобистичке структуре у Вашингтону, бољитка засигурно неће бити. Исто важи за српску спољну и сваку другу политику. Скоро две деценије од почетка распада Југославије ништа није научено, већ се ствари мењају да би остале исте. Јевреји веле да онај ко ради како је до сада радио бива осуђен да добије колико је до сада добијао. Шта су Срби "добили" за све ове године предобро знамо, а не треба гајити никакве илузије да је сечење српске саламе на шните окончано. Напротив!
Гдје треба тражити разлоге за непостојање адекватног одговора српске дијаспоре на антисрпски тренд, који је и даље у значајној мјери присутан у политичкој, медијској и академској елити западног свијета?
Постоје три битна узрока тог неуспеха. Први је непостојање стратегије очувања имиџа и идентитета Срба, утемељене на јасно дефинисаним циљевима, као и усаглашене методологије остварења тих циљева. Други узрок наших промашаја јесте у кратковидој усмерености већине Срба на реактивну критику текуће политике западних сила и њене медијске обраде, без стратешког промишљања алтернативних ставова и сталног предлагања нових конкретних потеза као замене за нежељену политику.
И коначно, у покушајима наступа пред страним медијима и политичким круговима био је присутан потпуни аматеризам вођства извесних организација звучног имена, које су желеле да се издају за овлашћене представнике уједињеног српства у расејању, премда им је недостајао стварни легитимитет унутар српске заједнице. Тиме је био доведен у питање кредибилитет српског наступа пред доносиоцима одлука и творцима јавног мњења западног света. Услед свега тога, било је лако да се одлуке погубне по Србе отворено заговарају у медијима западног света, усвајају у законодавним телима, примењују од влада разних земаља и верификују од академског и стручно-аналитичког естаблишмента. Додуше, дошло је до осетне промене тона после 5. октобра, али она се показала као пролазна.
Шта треба учинити да се штета неутралише или бар умањи?
Ради директног утицаја на страну јавност, а посебно на медије, законодавна и извршна државна тела и академске институције, неопходно је развити мрежу делатности српске дијаспоре која ће тежити остварењу два главна циља. Прво, да се измени општа слика о Србима формирана током протекле деценије. Друго, да се подстиче јасно дефинисање и очување српског идентитета унутар саме заједнице. Тај задатак не допушта одгађање, јер се разним лобистичким организацијама у Вашингтону, чије је деловање одређено антисрпском парадигмом, тренутно са српске стране организовано не супротставља нико. Потребно је ангажовати средства, вољу и знање за развој ефикасне контрастратегије. Имамо истину и правду, а потребни су нам знање, смелост и новац. Намерно избегавам термине "лоби" и "лобирање", јер постоји опасност бркања појмова. Лобирање је уско дефинисана стручна делатност. Наш задатак је да циљну групу - припаднике политичке, медијске и академске елите западног света, земаља-домаћина српске дијаспоре и информишемо и образујемо, а не само да "лобирамо", у смислу заговарања конкретних законодавних пројеката. Сваки будући план деловања дијаспоре треба да обухвата рад кроз образовно-информативне фондације непрофитног типа и развијање веза са иностраним академским и научним институцијама. Циљ је да се ради на изградњи повољног имиџа Срба путем директног комуницирања са припадницима политичких, медијских и академских кругова земље-домаћина.
Каквим средствима је могуће приближити се том циљу?
Овај задатак изискује успостављање и развој личних контаката, уз ангажовање пре свега млађих, образованијих и двојезичних припадника српске заједнице. Објављивање професионално уређиваног, графички беспрекорног месечног часописа на језику земље-домаћина, који ће доносити квалитетне информације и релевантне анализе, представља једно од средстава наступа. Други начин је одржавање прворазредних интернет сајтова који треба да буду свакодневно допуњавани с циљем да прерасту у поуздани, благовремени и цитирани извор. Трећи метод је успостављање електронске архиве, базе података и библиотеке посвећене Србима, с главним циљем да се ревидира негативни став јавности у односу на ратове од 1991. до 1999. Не треба заборавити ни организовање скупова о Балкану, бившој Југославији и европском југоистоку и учешће на скуповима у организацији других институција, затим, медијске наступе и предавања гостију на универзитетима, јавним форумима и медијским трибинама. Организовање информативних путовања утицајних странаца у српске земље представља још једну такву активност. Стални пласман наменски припремљених текстова и интервјуа у штампи земаља-домаћина, стручној и академској периодици, електронским медијима и Интернету био би додатни важан задатак. И напокон, не треба заборавити покретање научно-истраживачких и издавачких пројеката који доприносе афирмацији српске заједнице, неговању њене традиције, духовног наслеђа и културолошке посебности, као и истицању доприноса земљи-домаћину.
Одсуство консензуса у српском политичком бићу
Национални интерес подразумева консензус елита о циљевима и жељеним исходима интеракције друштва с његовим окружењем. Аспекти жељених исхода су променљиви - они могу бити првенствено политички, војни, економски, територијални или интерно-интегративни, на пример, језичко-културни или верски, али, природа консензуса је у принципу неспорна. То је елементарна истина коју Срби данас треба да уважавају више него икад, јер таквог консензуса међу њима напросто нема.
Природа тог консензуса у принципу остаје неспорна, чак и онда када су припадници тих елита подељени наизглед непремостивим идеолошким баријерама. Оно што данас раде и чему теже наследници Денг Сјаопинга у Пекингу није битно друкчије од онога што бисмо очекивали да чине наследници Чанг Кај Шека, да је Куоминтанг победио 1949. у грађанском рату. И у српском непосредном окружењу, понашање хрватских, мађарских, бугарских или албанских елита - преткомунистичких, комунистичких, посткомунистичких - указује на постојање таквог консензуса.
Одсуство таквог консензуса у српском политичком бићу почиње 1918. с регентом, потом краљем Александром Карађорђевићем. У предмодерној историји Срба једини њему упоредиви случај раскорака између лично функционалне мотивације кључног доносиоца одлука и системски функционалних циљева државне заједнице имамо код цара Душана, који је битно ослабио државу болесном амбицијом да зграби више него што може да свари, баш као и Александар 1918. Деморалисани циник би закључио да можда и нису вашингтонски гости из матице криви што тако немушто, неуко и јадно раде оно шта би требало да раде. Криви су, у крајњој линији, цар Душан, краљ Александар, а потом пучисти од 27. марта и Слободан Милошевић. Сви они су елиту српског народа одвратили од способности да трезвено артикулише националне интересе и да их потом достојно брани.
Саша Бижић
НОВИ РЕПОРТЕР, Бања Лука, бр. 352,
На саслушању пред Хелсиншким одбором Представничког дома, на коме су пролетос Иво Банац, Педи Ешдаун и остали из свих оруђа отворили ватру на Републику Српску и Додика захтевајући укидање ентитета и именовање америчког специјалног изасланика за Балкан, њима није контрирао ни један једини конгресмен, нити представник дијаспоре, нити лобиста, нити путник-намерник из РС, премда им учешће не би било ускраћено да су се пријавили