Према речима књижевних критичара, Бранко Радичевић био је надарен песник свога времена, увек нов и аутентичан, а његове безвремене, велике песме инспиришу и данас младе песнике, музичаре и друге уметнике. Сваке јесени у његову славу и част одржава се песничка манифестација на којој се, поред афирмисаних домаћих и страних песника, чују и стихови младих даровитих поета. Тих дана се у Сремским Карловцима и Стражилову око имена великог српског песника окупљају ликовни, драмски и музички уметници, филозофи и "људи од духа", који бројним програмима и садржајима обележавају успомену на најбољег ученика најстарије српске гимназије, Карловачке гимназије, антологијског песника који је славио живот.
Бранко Радичевић рођен је 18. марта 1824. године у Славонском Броду. Добио је име Алексије, а касније га, пред излазак прве књиге, променио у Бранко. Основну школу завршио је у Земуну, где се школовао од 1830. до 1835. Након тога, уписује гимназију у Карловцима и ту остаје до 1841. године. Уз Ђуру Даничића, он је био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Са Бранком Радичевићем у националну књижевност први пут су ушле и песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија' умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме).
О Бранку и његовом брату Стевану један њихов колега из гимназије је забележио: ”Њих двојица унели су у омладину поноса и полета. Поред њих осетили смо нови живот”. Велики део живота Бранко Радичевић је провео у Бечу, где је умро 1853. године и сахрањен је на Санкт-Марксовом гробљу. Предосећајући скори крај, он испева:
“Ал кад ми се веће смрћи мора,
Нек се смркне измеђ ови гора”
Бранкови посмртни остаци су три деценије касније пренети из Беча и сахрањени на Стражилову код Сремских Карловаца. На споменику је написано:
“Млого хтео, млого започео
час умрли њега је помео.”
Милена Глувачевић, МРС