Треба напоменути и унутрашњу димензију турског интереса за Балкан, јер скоро петину укупног становништва ове земље чине људи пореклом из балканских земаља који су изузетно осетљиви на дешавања у региону и захтевају од владе да заузме чврст став у балканским кризама. Тај чврст став до скора био је углавном на штету Србије и односи две земље дотакли су током 2007. и 2008. године најнижу тачку још од Балканских ратова, пошто је Турска била једна од првих држава које су признале једнострану независност Косова.
„Имајући у виду чињеницу да је Турска приликом распада Југославије и сукоба који су га пратили доследно подржавала све српске непријатеље, она сад осећа потребу да са Србијом нормализује односе и на тај начин у извесном смислу стабилизује читав овај простор”, каже за НИН један од најцењенијих оријентолога, професор Дарко Танасковић.
Са оценом о лошим односима у прошлости се слаже и амбасадор Турске у Београду Ахмет Суха Умар. „Раније смо имали врло лоше односе, нарочито после проглашења независности Косова и наше одлуке да ту независност признамо. Политика Турске према Србији није била јасно дефинисана. Оно што сам ја покушао да урадим јесте да влади у Анкари објасним стварну ситуацију у Србији и региону. Када су добили праву слику, били су у стању да ускладе своју политику. Резлутат тога су наши садашњи врло добри односи са Србијом”, рекао је он за НИН.
Колико су билатерални односи били лоши на својој кожи осетио је и сам амбасадор Умар, јер је неуобичајено дуго чекао на агреман Београда на своје постављење. Од почекта 2009. године између Београда и Анкаре рађа се права романса. Председник Абдулах Гул постао је први шеф турске државе који је посетио Србију у последње 23 године. Овом посетом разбијен је лед и билатерална сарадња добила је неслућени замах и међудржавни контакти постали су редовна ствар, а уведена је и пракса једномесечних састанака шефова дипломатије Србије, БиХ и Турске. Не треба изгубити из вида ни улогу коју је Турска одиграла у, на пример, мирењу завађених санџачких лидера Сулејмана Угљанина и Расима Љајића или њиховом убеђивању да уђу у садашњу владу Србије. Такви напори, као и недавна одлука да Београд после, великог двогодишњег чекања да агреман босанском амбасадору, која је саопштена након састанка шефова дипломатије Турке, Србије и БиХ, отварају расправу о све већем утицају Турске на Балкану.
Ова бивша империја има изузетне односе и са осталим балканским државама. Тако, односе између своје две земље Букурешт и Анкара оцењују као „идеалне”. Упркос светској финансијској кризи, трговинска размена између две земље превазишла је седам милијарди долара током прошле године.
Односи између Турске и Албаније у 2009. години само су наставили да се побољшавају. Трговинска размена између ове две земље удесетостручена је у периоду од 2003. до 2009. и достигла је вредност од 350 милиона долара.
Упркос томе што је Анкара била међу првима који су признали независност Косова, у 2009. години јужну српску покрајину посетили су само бивши председавајући парламента Коксал Топтан и бивши шеф дипломатије Али Бабачан. Фридман у својој књизи овакав повратак Турске на Балкан објашњава чињеницом да јој простор отвара „незаинтересованост” других, већих играча. „Са Немачком која полако економски слаби и која у војном смислу није богзна шта, Русијом која се налази у сложеној ситуацији и Америком која нема прави интерес на Балкану, долази се у ситуацију у којој моћ Турске јача”, навео је он, истичући да се турски утицај све више сагледава у Босни и Албанији, па чак и у Македонији и Бугарској.
На руку Турској иде и то што је ентитет који се тренутно бави Балканом, Европска унија, „веома слаб”. „ЕУ је војно слаба, економски притиснута и политички фрагментирана. Не постоји више јединствена европска позиција о безмало иједном питању. Период европске хегемоније на Балкану пролази”, наводи Фридман и указује да таква ситуација „ствара нову засебну силу - Турску”. Паралелно с овим, Владимир Путин подиже Русију. Док европска снага опада, а турска и руска снага расту, главна дилема за Балкан јесте какви ће бити будући руско-турски односи. Да ли ће те две земље сарађивати или ће се надметати?
Данас ове две државе које су у периоду од две стотине година ратовале чак једанаест пута имају најбоље односе у историји - Русија је највећи турски трговински партнер, међусобна улагања износе десетине милијарди долара, а 65 одсто својих енергетских потреба Турска задовољава захваљујући Русији.
„Русија је за Турску подједнако важна као и САД. У неким случајевима и важнија”, каже Умар. „ Интереси Турске и Русије на Балкану некад су у сукобу, а некад иду руку под руку. У БиХ, на пример, имамо сукобљене интересе. Ради се о неслагањима у стварима као што су питање високог представника међународне заједнице, очувања Дејтонског споразума или Републике Српске. Али и то је нормално не можете очекивати од две земље, које су историјски дубоко укорењене у овај регион да увек имају исте интересе и ставове”.
Ово потврђује и Танасковић наводећи да и Русија Турску сматра изузентно значајним спољнополитичким партнером, поготово на енергетском и економском плану, с обзиром на то да кроз територију Турске треба да пролазе линије најзначајнијих енерговода. Он додаје да је очигледно да су се те две земље у последњим годинама „веома зближиле”.
Овакав повратак турског утицаја на Балкан природно код многих буди страх од неоосманизма укључујући ту и неке у ЕУ. „У овом тренутку, турски анганжман на Балкану, а конкретно на простору претходне Југославије, одговара САД и оне га сигурно подупиру. Међутим, то је и аутентични турски интерес и турска концепција. Што се тиче Европе, мислим да овако наметљиво наступање Турске на Балкану, где се поново говори о ’обнови златног доба Османске империје’, наравно у новом, савременом руху, изазива одређено подозрење. Не бих рекао да многе чланице ЕУ подржавају такав наступ Турске”, наводи Танасковић, оцењујући, ипак, да се „у Европи још увек не придаје одговарајућа пажња неоосманистичким тоновима у реторици турских званичника, који се, наравно, у Стразбуру или Бриселу не изражавају као у Сарајеву или Скопљу”. Да у турском наступу има више од самих назнака „неоосманизма” Танасковић илуструје „непримереним говором” који је прошлог октобра у Сарајеву одржао Давутоглу, a из којег произлази да Турска БиХ „доживљава као своју, готово као Анадолију”.
Амбасадор Умар овакве тврдње категорички одбацује: „Како може доћи до неоосманизма? Наведите ми један начин за оживљавање неоосманизма на Балкану. То је ствар историје. То се заснивало на успостављању хегемоније на овим просторима. Ми нити намеравамо, нити имамо могућност и моћ да тако нешто учинимо. Чак ни Американци нису у стању да то учине”.
Нема никаквих изгледа да би могла поновити турска хегемонија на Балкану каква је била до почетка 20. века, али је сигурно да ова држава, као најуспешнија исламска земља, економски најдинамичнија и историјски предводник региона, барем у извесном смислу врати улогу коју је некада имала.
Са Турском се мора озбиљно рачунати
У координатама нове спољнополитичке доктрине и праксе коју Турска ангажовано спроводи од 2009. године, под диригентском палицом министра иностраних послова Ахмета Давутоглуа, уједно и њене прве виолине, Балкан је, уз Блиски исток и Кавказ, један од регионалних приоритета. А Србији на Балкану припада веома значајно, незаобилазно место, чега је званична Анкара свесна, и то не од јуче. И у време док је, отворено подржавајући српске непријатеље на бившем југословенском простору, била с њом у отвореном спору, Турска је настојала да се билатерални односи и дипломатска комуникација довољно очувају, ради једног новог почетка ближе сарадње, за који се знало да мора доћи. По турским проценама, тај тренутак је наступио. Упркос још увек великим проблемима с којима се Србија суочава, њен међународни и регионални положај консолидован је до мере да се Београд као балкански партнер мора уважавати. Турска своју активнију улогу и утицајнију позицију на Балкану декларативно и манифестно жели да изграђује са Србијом, а не више против ње, што је свакако позитиван заокрет, премда Турска, наравно, ни раније никада није прихватала оцену да је њено деловање антисрпско, већ је своје постављање оправдавала принципијелним мотивима бриге за стабилност региона. Пошто су, с турске тачке гледишта, упориште њеног ауторитета и извор легитимитета у стварима балканске политике муслиманске заједнице које живе у некадашњој османској Румелији (турско име југоисточне Европе), Анкара се мора обратити Београду, јер је судбина муслимана и Срба на простору бивше Југославије најтешње и најкомпликованије увезана и међузависна (у БиХ, на КиМ, у Рашкој области/Санџаку...). Иако је неоосманистичка рационализација легитимитета турских претензија да буде регионална сила на Балкану логички спорна и анахронистичка, специфична политичка и економска тежина Турске због тога није мање стварна, тако да се њом мора озбиљно рачунати и максимално конструктивно сарађивати. Да је турско постављање заиста непристрасно, а не и даље пробошњачко, односно промуслиманско, услови за билатералну, мултилатералну и регионалну сарадњу били би неупоредиво повољнији. Корекцију на том плану није, међутим, реално очекивати. (Аутор је бивши амбасадор СРЈ у Анкари)
Не желимо да вратимо политичку доминацију на Балкану
Турска не може на Балкану да буде само неми посматрач. Турска је увек била присутна на Балкану. То је историја. Не можете је заборавити. И то није историја од неколико година, то је више од 600 година. Управо смо ми овај регион назвали Балканом, што значи „планина“. Данас у Турској живи више од 9,5 милиона грађана који су пореклом са Балкана. То је веома важан елемент турског друштва. Турска заједница присутна је у Босни, у Србији, на Косову, у Македонији, Албанији, у читавом региону. Турска је са свим државама које су се родиле из пепела Југославије, имала присне односе, не само политичке, него дубље, верске, етничке, историјске. Такође, Балкан је за нас веома значајан, јер је он на нашем путу за Европу, налази се између нас и Европе, а Србија је у средини. С једне стране, Турска је важна за Србију јер је турски утицај снажан на читавом Балкану, у свакој држави која је настала распадом Југославије. Са друге стране, ми знамо и да је свака од држава настала из бивше Југославије и под утицајем Србије. Из много разлога. Један је што у већини од тих земаља постоји велика српска мањина. Због тога би без Србије било јако тешко успоставити мир и стабилност у региону у целини. Без Турске би, такође, то било јако тешко. Али када Србија и Турска удруже своје снаге и напоре, лакше је то постићи. То и јесте наш главни циљ, да Балкан очувамо као миран и стабилан регион. Турска се на Балкан враћа културно, ми делимо исту културу. У српском језику, на пример, има још 8.000 речи турског порекла. У турском је 3.000 српских речи. Историју не можете негирати. Историја Срба је у Истанбулу. Све што је записано је тамо. Зато шаљем директоре музеја, архиваре, у Истанбул да истражују. Да истражују шта? Па своју историју. Турска се враћа и економски. Тренутно смо 17. највећа привреда на свету, а очекује се да ћемо у наредних десет година постати десета светска привреда. У Румунији имамо инвестиције од четири милијарде евра, две милијарде евра у Албанији и тако даље. Политички не желимо доминацију у овом региону. То би за нас био само проблем. Ми смо то урадили једном и не желимо више. Сада је на неком другом.
Филип Родић (Танјуг), НИН