Сваки пут се изнова запањим када прочитам вест о томе колико новца дијаспора сваке године пошаље својима у Србији. Прошле године, на пример, наши су из иностранства, само званичним путем, послали преко три милијарде евра. Не могу ни да претпоставимо колико ли је било оних који су новац донели са собом, у џепу, приликом посете завичају.
При том, укупан извоз наше земље у 2009. једва је премашио 5,5 милијарди евра. То заправо значи да је износ профита од извоза прошле године био мањи од износа чистог кеша који је у земљу стигао из расејања.
Истовремено, криза, која је развијене земље погодила далеко више него нашу, могла је да учини да тај износ прошле године буде мањи. Али није. Из иностранства је овим путем у 2009. стигло знатно више новца него у 2008. Иако су и сами имали мање него раније, нису штедели на онима за које знају да имају још мање. Напротив.
Иако дијаспора, наравно, то не чини с намером да помогне држави или систему, већ с намером да својим најближима учини живот нешто лакшим, они су ипак битно утицали на монетарну стабилност у Србији, укупан животни стандард грађана, снажење банкарског сектора, па и на сам буџет републике. Њихов новац је био можда кључни фактор одржања стања у Србији на колико-толико прихватљивом нивоу. Волео бих да чујем колико би, без тих пара, данас вредео евро и колико дуго би се држао на нивоу нижем од 100 динара. Интересује ме, даље, колика би била потрошња грађана, а с тим и прилив у буџет из ПДВ-а, као и колика би била висина девизне штедње и да ли би данас, без овакве помоћи дијаспоре, била више стотина милиона евра већа него у исто време прошле године.